23.3.09

Galaktika: Svemirska krstarica – krv, znoj i suze


Jedna od dobrih stvari kod pozicije autora u ovom blogu / časopisu je što nikoga ne moram da pitam za dozvolu da napišem ovaj tekst. Pretpostavljam da trenutno postoji dosta ljudi koji imaju želju da kažu štošta o seriji, njenom kraju i onome što im ona znači ali biću sebičan i tu privilegiju ću dodeliti sebi.

Kako početi ovaj tekst? Očigledan odgovor je – rečima, slovo po slovo i tako do kraja, ali nekako mi deluje da reči neće biti dovoljne da prenesu sva osećanja i utiske koji su se u meni gomilali tokom proteklih godina. Mislim da je „Galaktika: Svemirska krstarica“ po mnogo čemu posebna. Po tome što nas tera da osećamo i saosećamo. Po tome što se ne usteže da prikaže naše ružne strane na otvoren i direktan način. Po tome što nas tera da razmišljamo i da, možda, poželimo da se menjamo, budemo bolji. Po tome što prija. Po tome što boli.

Galaktika, DVD omot za 4. sezonu
Još od prvog gledanja miniserije / pilota osećao sam da sam imao tu ludu sreću da naletim na nešto izuzetno. Da, gledao sam i pre natprosečno kvalitetne serije. Da, te serije su me doticale na poseban način. Ali koliko često vam se desi da gledate čovečanstvo koje biva zbrisano i čiji se ostaci iz petnih žila bore za opstanak? Da vidite obične ljude koji su izgubili sve i našli se u situaciji u kojoj su prinuđeni da, uprkos svemu, guraju dalje u najgorim uslovima. Obične ljude – ne nekakve savršene superheroje, izuzetne i superiorne u svakoj situaciji. Ljude poput nas, sa svim svojim vrlinama, manama, falinkama i ćefovima – hrabre, kukavice, ljude koji greše, ljude koji pate, ljude koji mrze, ljude koji vole, ljude koji su zbunjeni, besni, uplašeni i ne znaju šta dalje. Snaga Galaktike nije u priči, iako je ista prilično dobra. Snaga je u likovima.

Likovi su ti koji će vas nasmejati, iznenaditi, iznervirati, rastužiti, obradovati, razočarati. Živećete s njima, plakaćete s njima, navijati za njih, navijati protiv njih. Neke ćete poželeti da ubijete, sporo i mučno. Neke, pak, da zagrlite, čvrsto. Neki će vam biti uzor, ugledaćete se na njih i hteti da ste im nalik. Za neke ćete poželeti da su stvarni i da ih poznajete, da ste dugogodišnji prijatelji. Poželećete da možete da popijete piće sa njima i porazgovarate iskreno i prisno, prisećajući se starih dana. A onda ćete se setiti da se to nikada ne može desiti i to će vas zaboleti...

Adama i Rozlinka, scena iz finala
Pričajući ovoliko o likovima osećam da činim veliku nepravdu ostalim aspektima serije. Vizuelnom, zbog kojeg ćete pomisliti da ste stvarno tamo i prigrabiti fotelju kada oko vas počne da puca, a komandni centar da se trese. Božanske melodije puštene u pravom trenutku će vam toliko puta nabiti suze u oči da ćete do kraja serije izgubiti broj. Pesme će vam se uvlačiti u glavu i ostajati tamo doveka. Epske scene svemirskih okršaja poslaće vam žmarce niz kičmu, kostrešeći svaku dlaku na vašem telu. Gledaćete kako površina krstarice vremenom postaje nalik licu njenog komandanta – hrapava, izbušena, prepuna kratera – i divićete se njenoj izdržljivosti, ponositi se njome. Jer Ona je ipak najbolji brod u celoj floti. (Čujem li to gromoglasno So say we all?)

Osećam da sam propisno izneo svoje stavove po pitanju serije u globalu tako da bih sada voleo da se pozabavim samim krajem. Završetak neke serije podjednako je važan, ako ne i važniji, od njenog toka. Loš kraj lako nam može baciti u senku ceo dožilvjaj koji smo do tada imali i učiniti da neko delo pamtimo po završnom antiklimaksu. Stiven King je na kraju svog serijala o Mračnoj Kuli rekao da zadovoljstvo ležu u putu, a ne na krajnjem odredištu. Rekao je još da su krajevi bezosećajni. Pa, sve što ću reći je da u trenutku kada je gore navedene reči stavljao na papir, gospodin Stiven King nije imao prilike da odgleda poslednju epizodu serije „Galaktika: Svemirska krstarica“.

Starbak, finale serije
Poslednja epizoda je... savršenstvo bačeno na ekran. Ako niste gledali kraj Galaktike, predlažem vam pre svega da odete i u najkraćem roku ispravite tu nepravdu, a takođe i da preskočite ostatak teksta jer slede SPOJLERI. Izvinjavam se zbog velikih slova ali morao sam propisno da naglasim – nikako ne bih želeo nekome da upropastim doživljaj. Elem, savršenstvo. Pre svega, kombinacija osećanja koju epizoda izaziva je pun pogodak – od smeha, tuge, napetosti, ponosa, straha, iznenađenja do radosti i olakšanja pronađenog u prihvatanju činjenice da je krug propisno zatvoren i da je stvarima došao kraj. Dalje, audio / vizuelno zadovoljstvo – gledanje scene kada Galaktika napada Koloniju i na svojoj oplati oseća svu snagu sajlonske retalijacije izazvalo je (ako izuzmemo ozlojeđenost i bes protiv onih što bi da povrede Staru Curu) najblaže rečeno stanje opijenosti i čulnog preopterećenja. Tu je takođe i saradnja Crvenoprugaša i ljudi, kao i okršaj Centuriona – ne znam zašto, ali posmatrati goleme robote kako se obrušavaju jedni na druge bio je baš moćan osećaj.

Muzika je, kao i uvek, bila savršeno uklopljena u zbivanja na ekranu tako da je ova rečenica u stvari samo jedan dugački pleonazam. Gluma je – još jedan pleonazam – bila vrhunska, kao i do sada. Ako se iko usudi da tvrdi kako je vreme kada su Titani hodali Zemljom prošlo, dovoljno je da pogleda glumačku postavu Galaktike i da vidi koliko nije u pravu. Rasplet, verovatno najkritikovaniji deo finala sasvim je odgovarajući; posle inicijalnog izenađenja, shvatate kako zapravo drugačije i nije moglo biti. I prihvatate to. I zadovoljni, bez suza, ne, one još ne dolaze, gasite vaš plejer i razmišljate o svemu čemu vas je serija naučila. O putu koji ste prešli uz nju. O tome koliko vam znači i kako vas je sve dotakla. O odgovornosti koju je pred vas stavila. Razmišljate, i shvatate da je zarobila i prikazala ono glavno. Jer, naš život je baš to – krv, znoj i suze.


Autor teksta: Miloš Milivojević

6 comments:

Jake Chambers said...

Pa kakvi OGROMNI spojleri kad zapravo nisi ni napisao nikakve detalje osim da pucaju na Galaktiku i da se centurioni makljaju :D:D:D:D

Lep tekst.
Ladno si ubacio i Kinga i Kulu. Kudos. LOL.
Ja bih dodao još par stvari, ali si sve lepo napisao. :)

Fingolfin The Elf King said...

Hahaha, nameravao sam detaljnije da komentarišem kraj i da pišem o Heri kao Evi ali sam odustao u međuvremenu... I tako ostade to OGROMNI :)

Dina said...
This comment has been removed by the author.
Dina said...

Svaka ti je na mestu, samo što si ti izgleda jedini koji je ostao suvih očiju i obraza gledajući poslednju epizodu. :)

Fingolfin The Elf King said...

Hehehe, nisam jedini - niko od nas koji smo gledali zajedno nije plakao na prvo gledanje. Jesu nam par puta bile pune oči suza ali nijedna nije potekla :)

Jake Chambers said...

Zato sam ja cmizdrio k'o curica kad sam gledao sam kod kuće :lol: