Sve sto je dobro...

Pocetak
prvi kontakt

Iako je se sve ovo desilo pre tri godine, izgleda mi kao da su prosle eone od tog dogadjaja. Nastanak ideje o casopisu „ANTARES”. Svi smo bili mladi tada, puni entuzijazma. Ja sam tad bio veoma malo ukljucen u bilo kakvu raspravu oko organizacije ili casopisa. Ponudjeno mi je da pisem o novim filmskim ostvarenjima, recenzijama i sve vezano za sedmu umetnost. U to vreme sam ne razmisljajuci pristao. U to vreme sam bio nov clan, nov prijatelj, poznanik, kako vec da se nazovem (npr. newbie). Tada je sve izgledalo da ce uspeti, da ce biti nesto od toga. Gadno sam se prevario.

Vendetta
drugi talas

Kao sto sam rekao, ja nisam bio ukljucen u glavnu raspravu oko casopisa. Bio sam zaduzen za filmove i kao prvi zadatak jeste bio da pisem o tada novom filmu „V for Vendetta” radjen po istoimenom stripu. Imao sam tehnickih problema sto sam trebao da pisem o filmu kojeg nema u nasim bioskopima, i u video klubovima. Nije bilo ni bioskopske verzije snimka (da, da...piraterija losa stvar, ona unistava bioskope, cuo sam za taj klise). Od glavne organizacije (koliko mi to sada smesno zvuci) sam dobio rok za predaju teksta. Tada je sve to islo ozbiljno. Imali smo snage i elana. Meni sto je jedino ostalo da uradim jeste da se okrenem internetu i nadjem pet recenzija filma, prevedem, i prepricam. Imao sam uzasnu krivicu sto sam to radio. Tada mi delovalo to ozbljno (po koji put sam napisao), imao trip da ce me neko smarati zbog toga. Sada kad se setim toga, dodje mi da puknem od smeha. Sva sreca, moja savest je mogla mirno da spava, jer sam uspeo da nadjem bioskopsku verziju filma i da je odgledam. Sve sto sam napisao je valjalo. Propustio sam neke detalje, koliko zbog loseg zvuka, toliko zbog jos losijeg titla. Predao sam tekst, i to nije bio kraj. Tekst je bio nocna mora za lektore. Prvo sto sam tada imao greske gde sam brkao „jer” i „jel”, pravopis unakazen. Kao da sam uzeo olovku (u ovom slucaju tastaturu) prvi put u ruke i krenuo da pisem. Drugo, sto je zapravo jedan od razloga za los pravopis, sto sam neke reci lose prevodio sa engleskog. Engleski mi je tokom godina toliko zardjao, i dalje je, da sam neke reci bukavlno izmisljao na licu mesta. Grozno. Sve u svemu, tekst je primljen. Dosta je izmenjen, ali je primljen. Sto se mog posla tice, ja sam svoje zavrsio.

Kraj?
treca vrsta

Za to vreme, organizacija je trebala da se dogovori u kojoj formi ce casopis da izadje. Para nije bilo za stampano izadnje. Bilo je pitanje da se uradi neka „fensi” grafika, ali to je trazilo previse ljudi a to nismo imali. Na kraju, posle pola godina (od pisanja mog teksta) ako ne i jace, dogovor je pao da se uradi e-zine (ako se to tako zove). Ceo broj, nazvan nutli broj misleci da ce ih biti jos u buducnosti, je okacen posle godinu dana kao prost tekst na neki server. Najprostije sto je moglo da se uradi. Tekstovi sredjeni, neki su ostavljeni za sledece brojeve i sve je bilo super i na kraju je krenula rasprava oko sledeceg broja. Tu je entuzijazam polako poceo da pada.
Tri godine kasnije, dve godine od izlaska nultog broja, od casopisa nista. Za to vreme je pao samo jedan dogovor a to je da otvorimo blog gde cemo pisati tekstove, pa kad se tekstovi nakupe, krecemo sa sledecim brojem casopisa. Problem sto se malo ljudi javilo. Jedan clanak u dva meseca. Ponekad ja razbijem monotimiju i napisem neku filmsku novost, i dalje imam taj posao, ali sve je bilo uzaludno.

Epilog

Sutra ce biti tacno tri godine od premijere filma „V kao Vendetta”, i tri godine od priprema za nulti broj (i dve godine od objavljivanja nultog broja), i to sam zapravao shvatio dok sam zavrsavao ovaj clanak. Da li je to neki znak sto sam uzeo tri godine posle priprema/premijere, u isto vreme ,da pisem jos jedan clanak? Ili mozda samo puka slucajnost. Sve u svemu, iako mi se pravopis nije nesto popravio, u meni i dalje ima snage za jos jedno ozivljavanje casopisa. Pitanje, da li ima sta da se ozivi ovde? Ili da se pomirimo sa sudbinom da je sve odavno gotovo.

Iron Man

Priznajem da superheroji nikad nisu bili u mom fazonu iz nekog razloga. Da li su u pitanju, smiješni kostimi, nemogućnost identifikacije ili nešto treće ne znam, ali od kad sam se kao mali dokopao stripova, to su prvo bili Asteriks i Talični Tom, pa nešto kasnije Alan Ford ubrzo je naišao i Dilan Dog a kad su krenula na sve strane američka izdanja pronašao sam se u Vertigovim izdanjima (recimo Grad grijeha i V kao Vendeta). Jednostavno, nikad nisam volio stripove o superherojima. Ni sa filmovima nije mnogo drugačije, Supermen mi nikad nije bio nešto zanimljiv, Betmena sam volio, ali u borbu za mog omiljenog ljudskog lika nije uspjevao ni u prvih deset da stigne. A onda je prije par godina krenulo ludačko štancovanje filmova o superherojima i izuzev prva dva dijela X-Men-a oni su bili poprilično očajni, Hulka sam ugasio posle 20 minuta, Spajdermen 2 me je uspavao a za Derdevila sam mislio da predstavlja nečiju šalu a ne ozbiljan film. Novi Supermen nije ništa bolji, kao ni Ghost Rider (koji je simpatičan na jedno gledanje, ali je svejedno prilično loš film). Tako da kada sam otišao u bioskop da gledam Gvozdenog čovjeka, nisam očekivao skoro ništa, a trebao sam. Prvi film koji Marvel producira potpuno sam je sigurno i najbolji film koji je rađen po nekom njihovom stripu, snimljen sa mnogo dobrog ukusa, odličnom raspodjelom uloga, dobrim ritmom i skoro nimalo patetike. Toni Stark je plejboj, alkoholičar ali i genijalan um na čelu Stark Industries, zaslužan za mnoge izume koje su unapredile ratnu mašineriju širom svijeta i oko njega se vrti ova priča. Nakon što ga u Avganistanu otme teroristička organizacija 10 prstenova, držeći ga mjesecima u zatočeništvu i tražeći od njega da im sagradi moćno oružije Jerihon Toni Stark biva promjenjen čovjek i praveći odijelo koje mu omogućava da leti, da ispaljuje rakete i šta sve ne odlučuje da se bori protiv dojučerašnjih partnera, ratnih profitera. Naravno, ne treba se previše obazirati na ovaj pokušaj kritike potrošačkog profila Američke vlade, te način na koji trenutnu ratnu situaciju širom planete koriste raznorazni trgovci oružijem, jer ovaj film nije nikad zamišljen da pravi neku ozbiljnu kritiku, ali svaka čast što su pokušali (ako vam se gleda film sa tom tematikom, preporučujem Lord of War). Najbolji potez produkcije ovog filma je dodijeljivanje naslovne uloge Robert Dauni Džunioru koji je učinio da zavolimo lika od prvog momenta, ne znam kakav je Toni Stark u stripovima, ali na filmu je apsolutno genijalan. Zapravo, čitav film i jeste o njemu, nema klasičnog trošenja vremena na objašnjavanje negativca već gledamo kako Toni eksperimentiše na Mark I, II i III dok istovremeno pokušava da razrješi zbrku u svojoj firmi. Film je veoma duhovit, ima mnogo dobrih fora i neprestano ćete se smijati prve 2/3 filma. Od ostalih uloga tu je Gvinet Paltrou (treba li reći, očajna uloga) Džef Bridžis (vrlo zabavan, naravno) i Terens Hauard. Efekti su, treba li pominjati, vrhunski a muzika koja prati sve je veoma dobra, i za nju treba zaista skinuti kapu. Sve u svemu, pogledajte ovaj film, dobro ćete se zabaviti, nasmijati i uživati u odličnoj akciji.

Battlestar Galactica: Razor

Scenario: Michael Taylor
Režija: Félix Enríquez Alcalá

Dugo očekivana četvrta, poslednja sezona serije “Battlestar Galactica”, hvaljene i nagrađivane SF drame, konačno počinje u petak 4. aprila na SciFi kanalu. U prethodne dve nedelje su prikazana dva specijala: “Revealed” i “Phenomenon”, a nova sezona dobija više promocije i publiciteta u medijima nego ikada. Štrajk scenarista je okončan, pa će serija sasvim sigurno dobiti obećani završetak. Snimanje preostalih epizoda je u toku, ali je malo verovatno da će sve one biti prikazane tokom ove godine (SciFi kanal je još pre štrajka namerovao da sezonu podeli i prikaže prvih 10 epizoda 2008. a sledećih 10 tokom 2009). Odobrena je i pilot epizoda spin-off serije “Caprica”, koja će se baviti događajima nekoliko decenija pre radnje “Galaktike”, i opisuje nastanak AI robota, Sajlonaca, i onome što je dovelo do njihove pobune i rata protiv ljudi. U međuvremenu je 3. sezona konačno izašla i na DVD-ju za region 1 (američko tržište), koji između ostalog sadrži “The Resistance” vebizode (ranije dostupne samo na Internetu, u verzijama slabog kvaliteta skinutim sa SciFi vebsajta), brojne izbačene scene, kao i produženu verziju epizode 3.9 “Unfinished Business” sa 20 minuta materijala više.

Jedna od vesti je i da je “Battlestar Galactica: Razor”, TV film koji je prikazan u novembru prošle godine, nominovan za prestižnu nagradu “Hugo” u katerogoriji dramske prezentacije u kratkoj formi. Za fanove serije, “Razor” je predstavljao način da se prekrati izuzetno dugačka pauza između kraja treće sezone (mart 2007.) i početka 4. sezone, koji je više puta odlagan, ali film predstavlja više of običnog “fillera”, što i ova nominacija potvrđuje.

Ideja za snimanje filma nastala je kada su se predstavnici Universal Studios Home Entertainment, ogranka studija NBC-Universal, obratili SciFi Kanalu sa predlogom da delimično finansiraju dvostruku epizodu u obliku TV filma koji bi bio prikazan na televiziji i vrlo brzo posle toga bio izdat u DVD formatu. Producentima i scenaristima „Galaktike“ se ideja da epizoda koja bi bila prikazana između treće i četvrte sezone serije ima na neki način zasebnu priču, koja se ne bi nadovezivala na kraj treće sezone. Zato su odlučili za priču koja bi u vremenskom okviru serije predstavljala povratak u prošlost. Jedna od ideja bila je da se prikaže život glavnih likova u Kolonijama pre napada Sajlonaca, druga je bila da se prikaže Prvi rat sa Sajloncima, 40 godina ranije, ali su Ron Mur (Ron Moore) Moore, Dejvid Ajk (David Eick) i ostali scenaristi i producenti posebno želeli da se vrate na priču o admiralici Heleni Kejn (Helena Cain) i brojnom brodu Pegaz (Pegasus).

“Razor” je premijerno prikazan 24. novembra 2007 na SciFi kanalu, a u saradnji sa Microsoftom, film je (takođe u kraćoj, TV verziji) prikazan u izvesnom broju bioskopa u desetak velikih gradova SAD, mada suga mnogi videli par nedelja i pre zvanične premijere, kada je “procureo” na Internet. SciFi kanal je kao najavu za film ponovo ponudio seriju od 7 kratkih (2-3 minuta) web-epizoda -“vebizoda” - na svom vebsajtu. Za razliku od ranijih “Resistance” vebizoda, koje su predstavljale materijal originalno napisan i snimljen sa namerom da bude objavljen isključivo u tom formatu, ove vebizode - poznate kao “Adamini flešbekovi” – jesu zapravo scene snimljene za “Razor”, ali je većina njih izbačena iz kraće, TV verzije. Izuzetak predstavljaju prva dve webizode, koje je režiser Vejn Rouz (Wayne Rose) snimio specijalno za objavljivanje na Internetu, i kraj poslednje, 7. vebizode, koji zaokružuje Adamina sećanja na drugačiji način nego filmska verzija ( u ovom delu se na kratko pojavljuje Metju Benet (Matthew Bennett) u ulozi Sajlonskog agenta Arona (Aaron) Dorala, što je i jedini razlog zašto je glumac potpisan kao guest star u “Razoru”, mada se u samom filmu ne pojavljuje). Deset dana posle prikazivanja na televiziji, 4. decembra 2007., duža verzija filma (104 minuta, naspram 88 minuta duge TV verzije) je izdat u DVD formatu.

Može se reći da je pre reč o izuzetno dugačkoj epizodi nego o filmu – što je potvrđeno i uobičajenom špicom TV serije (mada bez onog prologa koji nas obaveštava da je „Sajlonce stvorio čovek“, itd.), koja nedvosmisleno obaveštava da je, ipak, reč o epizodi serije „Battlestar Galactica“, a prisutan je i podsetnik na ranije epizode (u ovom slučaju to su, naravno, epizode iz sredine 2. sezone). Čak i lista glumaca iz stalne postave koja počinje nakon špice uključuje imena glumaca koje se uopšte ne pojavljuju u „Razoru“, a izvesne izmene u odnosu na 3. sezonu pokazuju da je reč o stalnoj postavi za 4. sezonu serije. „Razor“ se čak produkcijski vodi kao Battlestar Galactica 4.01 / 4.02, mada hronološki spada u drugu sezonu, a koncentriše se na bojni brod Pegaz, umesto na Galaktiku, i opisuje događaje posle smrti ranijih komandanata Pegaza, admiralice Helene Kejn, Džeka Fiska (Jack Fisk) i Berija Garnera (Barry Garner), kada Li Adama “Apolo” (Lee „Apollo“ Adama) preuzima komandu bojnog broda Pegaz. Hronološki je epizoda smeštena negde između epizode 2.17 „The Captain’s Hand“ i 2.19 „Lay Down Your Burdens“ (što potvrđuje i sama špica, na kojoj je broj preživelih određen kao 49579, što je broj naveden u špicama epizoda 2.18 i 2.19). Međutim, putem brojnih flešbekova, film obuhvata još dve vremenske ravni. To je pre svega priča o Pegazu pod admiralicom Kejn, 10 meseci ranije, u vreme početka rata, koja obuhvata događaje koje smo iz druge ruke već saznali u epizodama 2.10, 2.11. i 2.12 („Pegasus“/“Resurrection Ship 1.deo“/“Resurrection Ship 2.deo”). Nameće se poređenje između izbeći poređenje između Pegaza i Galaktike, čiju smo borbu za preživljavanje neposredno posle uništenja Kolonija gledali u Miniseriji i početku 1. sezone, ali priča o Pegazu je dijametralno drugačije. Možda bi neko posumnjao u to da li je moguće stvoriti uzbudljiv film sa zapletom koji smo u glavnim crtama već saznali i čiji ishod već znamo; međutim, reč o vrlo snažnoj priči, koja je činila okosnicu nekih od najboljih epizoda serije (trilogija „Pegasus“/“Resurrection Ship 1“/“Resurrection Ship 2“). Pegaz i Kejnova su tada bili antagonisti iz istih redova, mračna strana Galaktike, podsetnik na to do čega može da dovede beskrupulozni militarizam, ali i na kakve zločine i divljaštvo je ljudska rasa sposobna. Sada je zli blizanac dobio glavnu ulogu i antagonisti su postali protagonisti. Od glavnih likova serije, veće uloge u "Razoru" igraju jedino Li Adama (Džejmi Bamber - Jamie Bamber), admiral Vilijam (William) Adama (Edvard Džejms Olmos - Edward James Olmos), i Kara Trejs „Starbak“ (Kara „Starbuck“ Thrace – Kejti Sekof - Katee Sackhoff). U filmu se, pored admiralice Kejn, u sjajnom tumačenju Mišel Forbs (Michelle Forbes), ponovo pojavljuju još neki likovi iz posade Pegaza koje smo upoznali u 2. sezoni: pukovnik Fisk (Grem Bekel - Graham Beckel), šef mehaničkog osoblja Piter Lerd (Peter Laird) (Vinsent Gejl - Vincent Gale), kao i poručnik Torn (Thorne - Fulvio Cecere), koga se bez sumnje svi dobro sećaju po specifičnim metodama “ispitivanja” sajlonskih zatvorenica. Pored njih, u “Razoru” se pojavljuje i prvobitni izvršni oficir Pegaza, o čijoj smo sudbini saznali iz druge ruke u epizodi “Pegasus”, pukovnik Belzen (Steve Bacic). Ipak, centralni lik ovog filma, lik koji povezuje različite ravni priče, je jedan sasvim novi li, osoba koja do sada nismo imali prilike da upoznamo u seriji, Kendra Šo (Kendra Shaw), oficir na Pegazu, koju glumi mlada i ne mnogo iskusna australijska glumica portugalsko-norveško-englesko-kineskog porekla, Stephanie Chaves-Jacobsen.

Naziv filma - razor - na engleskom znači žilet, alije i deo prideva „razor-sharp“ u kom simbolizuje oštrinu. Izraz „razor“ je već upotrebljen u 2. sezoni, „Resurrection Ship“, 1. deo“ – Kejn njime označava marince koji su „potpuno pouzdani, potpuno lojalni“, i kojima će poveriti izuzetno važan zadatak – atentat na komandanta Adamu i preuzimanje komande nad Galaktikom. Na ovoj metafori je zasnovan film „Razor“. Izgleda da ovom rečju stanovnici 12 Kolonija iz sveta serije Battlestar Galactica ozmačavaju bilo kakvo oštro oružje ili oruđe, pošto je predmet koji u filmu fizički predstavlja ovaj pojam nož na rasklapanje, koji vidimo već prvoj sceni filma, u ruci žene koju ubrzo upoznajemo kao Kendru Šo. Za nož se kasnije ispostavlja da je igrao značajnu ulogu u životu admiralice Kejn, i koji ona predaje svom pulenu, Kendri, čineći je tako simbolički svojom naslednicom. Film se može posmatrati kao priča o životu jednog od “potpuno pouzdanih, potpuno lojalnih” vojnika, o načinu na koji je Kendra Šo od obične mlade osobe, karijeristkinje koja nije želela da provede život na bojnom brodu, postala gotovo savršen „razor”, osoba koja je spremna, kako joj je to objasnila njena mentorka, admiralica Kejn, da zanemari strah, moralne skrupule, ili odvratnost prema nehumanim stvarima koje mora da učini. Ali, kako Kendrina sudbina pokazuje, takva osoba predstavlja oružje koje je pogubno ne samo za druge, već i za sebe.

Dve glavne priče u filmu jesu ona o Pegazu i Kejnovoj, koju pratimo kroz Kendrine flešbekove, a druga se odigrava u sadašnjosti (tj. posle epizode 2.17), kada Li Adama preuzima komandu Pegaza i odlučuje da poradi na pridobijanju posade Pegaza tako što će za svog izvršnog oficira postaviti osobu iz njihovih redova, koja, po sopstvenim rečima, predstavlja „zaostavštinu“ pokojne admiralice – Kendru Šo. Pored toga što popunjava praznine iz 2. sezone, ova ravan priče služi i kao upoznavanje sa zagonetnom Kendrom, ali i kao uvod u još jednu priču – o važnoj misiji koju Adama poverava svom sinu, a u kojoj učestvuje ekipa sa Pegaza, predvođena Kendrom Šo i Starbak. Misija za Adamu ima posebnu važnost jer je povezana sa jednim veoma važnim događajem iz njegove prošlosti, 41 godinu ranije, iz vremena kada je bio mladi pilot koji je svoj prvi let imao poslednjeg dana Prvog rata sa Sajloncima. O tome saznajemo preko flešbekova u kojima Adamu igra Niko Kortez (Nico Cortez), koji savršeno oponaša Edvarda Džejmsa Olmosa. DVD verzija sadrži i veoma važan flešbek iz detinjstva Helene Kejn, u kome vidimo šta se njoj desilo tog istog poslednjeg dana rata. Kroz flešbekove Adame, odnosno Kejnove, uvodi se i treća vremenska ravan priče, što je za fanove serije možda i najznačajnije: „Razor“ pruža nove informacije o prethodnom ratu i o nastanku humanoidnih Sajlonaca, a ovo je i prvi put da se u seriji vidi famozni prvi rat Sajlonaca i ljudi, i prvi put da se u njemu pojavljuju prvobitni, metalni Sajlonski „centurioni“, koji su izgledali drugačije od kasnijih modela, ali su za razliku od njih, imali sposobnost govora, a najverovatnije i razmišljanja. Pre toga smo ih videli u Miniseriji, ali samo kao muzejski eksponat i crtež u specifikacijama. Ovi prvobitni Sajlonci zapravo izgledaju i govore isto kao Sajlonci u staroj „Galaktici“ Glena Larsona iz 1978., što prestavlja omaž toj seriji – s tom razlikom što ih su u staroj seriji glumili ljudi u kostimu, a ovde su u pitanju CGI figure. Ključni lik oko koga se vrti cela misija je ipak Hibrid, u tumačenju Kembela Lejna (Campbell Lane), zagonetno biće poput onih ljudi-mašina sa nejasnim proročanskim sposobnostima koje smo upoznali u 3. sezoni. Ovaj Hibrid je ipak poseban i po starosti, i po svojoj ulozi, i po tome što mu je govor znatno razumljiviji, a pojava daleko upečatljivija i jezivija. Može se reći da “Razor” predstavlja most između 2. i 4. sezone, pošto sadrži i ambivaletno proročanstvo/upozorenje o jednom od glavnih likova serije, koje se nadovezuje na događaje iz poslednje epizode 3. sezone, i najavljuje teme koje će po svoj prilici biti ključne za poslednju sezonu.

Treća reći da je duža, DVD verzija filma superiornija – petnaestak dodatnih minuta čini da priča bolje teče i čini je zaokruženijom, i upotpunjuje portrete glavnih aktera ovog filma, Helene Kejn i Kendre Šo. Posebno to važi za flešbek iz detinjstva Helene Kejn, koji više pomaže da se objasni psihologija njene ličnosti nego bilo šta drugo u filmu, i koji daje i odgovor na pitanje zašto je taj nož na rasklapanje toliko važan Kejnovoj. Sem, toga, ovaj flešbek, pošto je iz vremena prvog rata sa Sajloncima, baš kao i Adamini flešbekovi, pomaže da se napravi jača veza između dve glavne priče „Razora“. Adamini flešbekovi su takođe znatno duži, što pomaže da cela priča o tome šta se to desilo mladom pilotu Vilijamu „Haskeru“ Adami bude mnogo jasnija (TV verzija bi mogla da zbuni gledaoca koji nije video te iste flešbekove u vidu kratkih vebizoda). Da se i ne pominje činjenica da bez svih tih scena, u TV verziji ne dobijamo priliku da vidimo prvobitne, mehaničke Sajlonce u kontekstu scena iz Prvog rata, 40 godina ranije, što prilično narušava doživljaj filma. Produžena DVD verzija sadrži i jedan veoma zanimljiv dugačak monolog zagonetnog Hibrida, u kome se mogu prepoznati aluzije na događaje iz 3. sezone (koji iz vremenske perspektive „Razora“ predstavljaju budućnost) kao i najavu događaja iu 4. sezone. Ovaj monolog, koji u početku nije bio planiran kao deo filma već kao dodatak na DVD-ju, ali je zatim pretvoren u integralni deo filma, postao je predmet brojnih diskusija i tumačenja.

Ukoliko, nekim slučajem, još uvek niste pogledali „Razor“, savetujem vam da prestanete da čitate ovaj tekst, jer ćete samo pokvariti gledanje.

Doživljaj filma će bez sumnje zavisiti od toga koliko je gledalac u stanju da saoseća ili da se zainteresuje i za Kendrinu priču. Problem sa likovima koji služe kao oruđe naracije je da često nisu dovoljno upečatljivi i ne izazivaju dovoljno interesovanje gledaoca. Kad je u pitanju lik Kendre Šo, slučaj je specifičan: ona pomalo deluje kao prazna tabla, odraz ideologije admiralice Kejn, ali je to, izgleda, i bila namera scenarista i zadatak glumice. Njen lik neobičan upravo po nedostatku očiglednih emotivnih reakcija; njeno kruto, odlučno vojničko ponašanje, impresionira čak i admirala Adamu, ali gledalac ubrzo počinje da naslućuje da se iza toga možda krije svesno otupljivanje i gušenje emocija, pokušaj da se, između ostalog uz pomoć droge, savlada razorno osećanje krivice. Kendra je skoro savršen prime žrtve kulta ličnosti: mlada osoba iz privilegovane porodice, bez nekih izgrađenih stavova, koja je prestižni brod poput Pegaza je videla samo kao stepenicu koja bi trebalo da je dovede do zapovedništva flote, a koja zatim potpada u potpunosti pod uticaj admiralice Kejn, koja formira njenu ličnost, pretvarajući Kendru u instrument svoje volje.

Interesantno je da u „Razoru“, naglasak je na međusobnim odnosima nekoliko žena, što nije često slučaj u seriji. Usputno pomenuta činjenica da je Kendrina majka, istaknuta političarka, nedavno umrla, navodi na pomisao da je Kendra – slično kao Starbak- u Kejnovoj našla i neku vrstu zamene za majku, što daje još jednu dimenzijuru rivalstvu koje ubrzo nastaje između Kendre i Starbak – mada je ova druga znatno manje oduševljena pokojnom admiralicom i mnogo je svesnija njenih grešaka, nego što se to činilo u 2. sezoni.

Nema sumnje da je admiralica Kejn jedan od najupečatljivijih i najkontroverznijih likova serije (a to dosta govori, s obzirom na oštru konkurenciju na tom planu), bez obzira na to što se pre “Razora” pojavila u samo tri epizode. “Razor“ prikazuje ljudsku stranu admiralice, čini je trodimenzionalnijom, kompleksnijom, tragičnijom, ali, kao što i ovaj slučaj pokazuje, ne treba mešati „ljudsko“ sa „humanim“. Helena Kejn iz “Razora” je osoba čiji postupci i dalje užasavaju, ali i osoba prema kojoj je moguće osećati mržnju i sažaljenje u isto vreme. Scena koja najviše objašnjava njenu jeste flešbek iz detinjstva, pa je neshvatljivo zašto je ova scena bila među onima izbačenim iz TV verzije filma. Kejnovu smo ranije već upoznali kao čeličnog, nemilosrdnog, militarističkog vođu, za koga cilj opradava sredsva, i čiji je jedini cilj povrediti neprijatelja što više. U „Razoru“ je najpre vidimo u pozitivnijem svetlu, kao energičnu osobu potpuno posvećenu poslu, ali i osobu koja ima prijatelje, ljubavnu vezu, koja je u stanju da se šali, koja je iskreno verzana za svoju posadu. Zatim posmatramo kako je početak rata i užasna vest o uništenju skoro cele ljudske rase i civilizacije pretvara u osobu obuzetu osvetom, i, kako se uskoro pokazuje, osobu spremnu na najbrutalnije postupke, čak i kad protiv onih koje su joj bili najbliži. I konačno, kroz flešbek iz vremena prethodnog rata protvi Sajlonaca, vidimo je kao emocionalnu oštećenu osobu, čiju je ličnost formirala velika trauma u detinjstvu. Nož koji neprestano nosi sa sobom, dok ga ne preda Kendri, za nju je značio podsećanje na trenutak kada je odlučila da prestane da beži i da se suprotstavi neprijatelju, i simbol njene odlučnosti da se uvek bori. Teško je oteti se utisku da je cela njena ideologija bila njen jedini način da racionanizuje postupak zbunjene i uplašene devojčice kakva je bila kada je napustila sestru da bi se spasila.

Prvi od brutalnih postupaka Kejnove hladnokrvno ubistvo prvog izvršnog oficira Pegaza. Mada smo iz epizode „Pegasus“ već saznali, iz Fiskove priče, da su njih dvoje bili bliski i da su godinama služili zajedno, videti to na ekranu je još šokantnije, posebno pošto su prethodne scene naglasile prisnost i kućno prijateljstvo Kejnove i njenog izvršnog oficira. Možda je admiralica doživela Belzenovo odbijanje naređenja kao „izdaju“, ili je hladnokrvno zaključila da je to jednostavno jedini način da osigura autoritet na brodu ulivši posadi strah; ali pošto se ovo dešava relativno rano u filmu, predstavlja možda i najproblematičniji trenutak, pošto do tog trenutka Kejnova na izgled nije pokazivala sklonost ka tako okrutnim i beskrupuloznim postupcima. Simptomatično je da admiralica za novog izbršnog oficira bira Fiska, koji predstavlja tipičan primer prosečne osobe čije reakcije bi se mogle nazvati normalnim (radost zbog pojave civila koje bi Pegaz mogao da zaštiti, zgražanje nad ubistvom Belzena ili nad naređenjem da se civilna flota prepusti sama sebi pošto joj se oduzmu FTL pogoni) ali koja jednostavno nema ni hrabrost, ni odlučnost da se suprostavi, već izvršava svako naređenje, uključujući one kojih se užasava.

Jedna od novih informacija o ličnosti admiralice Kejn je da je bila u ljubavnoj vezi sa Sajlonskim agentom, verzijom modela br. Šest (Triša Helfer - Tricia Helfer), koju smo prvi put upoznali kao traumatizovanu i katatoničnu zatvorenicu sa Pegaza, koja je po naređenju Kejnove mesecima bila izložena torturi koja je uključivala grupna silovanja. Ovaj lik je odranije među ekipom serije i fanovima bio poznat po imenu Đina (Gina), iako njeno ime ranije nije bilo izgovarano u samoj seriji. U podkastu za epizodu „Pegasus“, Mur je objasnio da ona ima ime, Đina, koje je nastalo kao aluzija na pogrdno ime kojim fanovi stare „Galaktike“ označavaju Murovu seriju: „GINO (Galactica In Name Only)“, pošto je, prema Murovim rečima, „Gina“ bila žrtva maltretiranja od strane posade Pegaza, baš kao što je nova serija „Galaktika“ od početka predmet pogrda i maltretiranja od strane fanatičnih obožavalaca stare serije. U „Razoru“, srećemo je kao civila koji radi na Pegazu kao administrator kompjuterskog sistema, koji se predstavlja kao „Đina Invijer“ (Gina Inviere). „Inviere“, kako saznajemo iz Kendrinih usta, znači „vaskrsenje“ na drevnom jeziku Kolonije Geminon, što znači da Sajlonci ili imaju smisla za humor, ili nisu pretereno maštoviti pri izboru imena i prezimena za svoje agente, ali i da „starogeminonski“ ima iznenađujućih sličnosti sa rumunskim, odakle dolazi reč „inviere“ u značenju vaskrsenje. Đinu ovde srećemo u vrlo drugačijem izdanju od izmučene osobe iz 2. sezone, ali se takođe još jednom se potvrđuje da je broj Šest, od svih Sajlonskih modela u seriji, pokazuje najveće razlike među individuama – čak i pre užasnih i traumatičnih iskustava koje će doživeti, Đina se i po izgledu i po ponašanju veoma razlikuje od drugih verzija br. Šest koje smo dosad upoznali. Ovde je vidimo kao prijatnu, srdačnu i na izgled dobronamernu osobu, privlačnog ali skrominijeg i svakodnevnijeg izgleda, koja se jedina ponaša prijateljski prema Kendri od prvog trenutka kada ova dolazi na Pegaz, i kasnije brzo uspeva da stekne njeno poverenje.

Istina, spojler o ovoj vezi procureo je na Internet mesecima pre prikazivanja „Razora“ i s obzirom da je ovo prvi put da je u seriji prikazana homoseksualna veza, izazvala bezbroj diskusija. U samom filmu, međutim, veza Kejnove i Đine obrađena je bez senzacionalizma, a seksualna orijentacija admiralice uopšte se ne postavlja kao tema. Razogovor u kome Đina neobavezno saopštava a Kendri da je u ljubavnoj vezi sa admiralicom, jasno sugeriše, u nekoliko rečenica, da u Kolonijalnom društvu veza između dve žene be predstavlja ništa šokantno, neobično ili izuzetno: Kendra Šo se ne čudi tome što je Kejnova u vezi sa ženom, već što je neko poput nje u vezi sa bilo kim; dok je za priču važno jedino to što se ta osoba ispostavila kao Sajlonski agent. U svetu serije, čini se, kao što pol nije važan za nečiju profesiju, nikome nije važan pol osoba koje stupaju u ljubavnu vezu - što predstavlja zgodno podsećanje da ipak ne treba ispustiti iz vida da je svet Kolonija ipak drugačiji od američkog ili evropskog društva 21. veka. Kao što je svetu „Galaktike“ poptuno uobičajeno da u vojsci i na važnim vojnim i političkim pozicijama u jednakom broju budu žene i muškarci, i niko nikad u seriji nije smatrao značajnom činjenicu da je admiralica Kejn žena, ili što je predsednica žena, sasvim je nevažno i da li je ona heteroseksualna, homoseksualna, biseksualna, ako u Kolonijama uopšte postoje ti ili slični izrazi – što i ne mora da znači da je njihovo društvo u celini naprednije (mi, na kraju krajeva i ne znamo dovoljno o tome kakvi su bili odnosi polova tokom njihove istorije), već samo da je nejednakost zbog pola, seksualnosti, ili recimo boje kože, nešto potpuno proizvoljno i vezano za istoriju konkretnog društva, a ne duboko utemeljeno u biološkim razlikama. Interesantno je da je u seriji – posebno u nekim epizodama treće sezone – jasno naglašeno da nejednakost i predrasude postoje, ali pre svega oneone vezane za bogate i siromašne klase i bogatije i razvijenje Kolonije naspram siromašnijih i zaostalijih.

Mada ne provodi previše vremena na ekranu, Tricia Helfer uspeva da u nekoliko scena lik produbi, čak i bez dijaloga: tako, recimo, scena u kojoj Đina, upravo razotkrivena kao sajlonski agent, pošto je izuzetnom spretnošću i brzim refleksima savladala dva marinca, iznenada okleva pri pokušaju da ubije Kejnovu, sugeriše da je i u ovom slučaju došlo do neočekivanog rađanja ljudskih osećanja u duši (softveru?) “robota” programiranog da tim istim ljudskim osećanjima manipuliše. U tome leži najveća ironija ovog filma, pa i cele serije: "mašine" koje su postale isuviše dobre u imitaciji ljudskih osećanja time su još opasnije, ali ta osećanja se pokazuju kao fatalna i za njih same. Sa druge strane, ljudska bića poput Helene Kejn čine sve da se liše ljudskih osećanja, koja vide kao prepreku i smetnju uspešnoj borbi. Jedna od najsnažnijih scena filma je svakako jeziva scena u kojoj Kejn, pokazujući zavidno shvatanje psihe Sajlonaca, izdaje naređenje poručniku Thornu da muči Đinu na način koji će je psihološki uništiti. Scenarista „Razora“ Majkl Tejlor (Michale Taylor) i tvorac serije Ron Mur su objasnili da je ideja o vezi Kejnove i Đine nije postojala u vreme snimanja epizoda „Pegasus“i dvodelne „Resurrection Ship“, ali je počela da se rađa pošto su scene besa i mržnje koje Kejnova pokazuje prema Đini bile tao snažne, da su scenariste i producente serije dovele do ideje da bi bilo zanimljivo dopuniti priču otkrićem da je admiralica bila lično vezana za osobu koja je razotkrivena kao Sajlonski agent. Ideja je razrađena tokom rada na „Razoru“. Istina, priča je sasvim lepo funkcionisala i bez ovog dodatnog objašnjenja: Kejnova bi, bez sumnje, bila jednako okrutna prema bilo kom sajlonskom agentu, a Đina bi imala jednako dobre razloge da ubije osobu koja je naredila njeno mučenje. Međutim, istina je i da ovaj dodatni zaplet dodaje novu dimenziju liku admiralice Kejn i celoj priči. Nesrećna veza sa sajlonskim agentom za neke gledaoce je razlog da saosećaju sa admiralicom, koja se bez sumnje osećala izdano i povređeno i zaključila da je napravila veliku grešku poklanjajući poverenje nekome. Sa druge strane, njen postupak može još više da užasne zbog činjenice da je Kejnova bila u stanju da naredi silovanje i torturu osobe koju sa kojom je bila veoma bliska, pa čak i u ljubavnom odnosu. I ranije se postavljalo pitanje u kolikoj meri je njena odluka rezultat stvarnog ubeđenja da se mučenjem i psihološkim slamanjem duha zatvorenice zaista može doći do informacija (što se nije pokazalo kao tačno – pošto iz epizode „Pegasus“ znamo da „ispitivanje“ Đine nije dovelo ni do kakvih rezultata, sve dok Kejn nije odlučila da dodeli ovaj zadatak Baltaru), a koliko je razlog ležao u mržnji prema Sajloncima, ili besu što je na svom brodu imala neprijateljskog agenta; sada se postavlja pitanje da li je i koliko u njenoj motivaciji udeo imala lična osveta. Ili je, pak, ona umrtvila svoja osećanja da bi učinila ono isto što bi u svakom slučaju učinila sa zarobljenim sajlonskim agentom? U svakom slučaju, čini se da je da je šokantno otkriće pravog identiteta njene ljubavnice bio presudni momenat u kome se Kejnova lišila i poslednjeg nežnijeg osećanja, i postala pravi "razor".

Najstrašniji i najpotresniji trenuci filma su bez sumnje scene masakra na civilnom brodu, koji istovremeno predstavlja ključni momenat u životu Kendre Šo. Scena u kojoj Kejnova, gledajući sa izvesnom tugom pretučenu i izmučenu Đinu u ćeliji, izdaje užasno naređenje da se streljaju porodice onih „korisnih“ civila koji odbiju da pređu na Pegaz i napuste svoje porodice koje će biti prepuštene sudbini i praktično osuđene na smrt, može se tako čitati kao njena odluka da liši ostataka ljudskosti i bude pravi „razor“, sposoban za najužasnija dela ukoliko proceni da će joj ona pomoći u vođenju rata; ili kao izraz podsvesne želje da svoj izbor i sudbinu nametne i svima ostalima. Ako se ona lišila svih osoba koje su joj bile bliske, od sestre, preko prijatelja do ljubavnice, onda bi i ostali morali da budu spremni da „ostave neke ljude za sobom kako bi sami preživeli i bili u stanju da nastave sa borbom“.

Priča o Pegazu je u velikoj meri mračna strana priče o Galaktici; admiralica Kejn se može videti kao mračna strana Adame, a Kendra Šo kao neku vrstu tamne strane Apola i Starbak (prvobitna namera je bila da ta paralela jače naglasi - među izbačenim scenama koje se nalaze u okviru dodataka na DVD-ju, nalazili su se i flešbekovi na događaj sa samog početka serije, kada su Apolo i Starbak morali da obore civilni brod, Olimpijski nosač, koji je predstavljao opasnost pošto se smatralo da su ga preuzeli sajlonski agenti). Nemoguće je izbeći poređenje između govora koji Kejnova drži posadi Pegaza neposredno posle napada Sajlonaca i dva govora koji je Adama održao u sličnoj situaciji u Miniseriji. Za Kejnovu, bes, mrznja prema neprijatelju i zelja za osvetom su pozeljne emocije, potrebne u ratu (za razliku od na pr. saosecanja, neznosti, potrebe za ljubavlju), i ona je na tim emocijama zasnovala celu taktiku. Kejnova je svojoj posadi ponudila osvetu kao motivaciju, dok je Adama floti ponudio nadu – čak i ako je značilo da mora da slaže kako zna gde je (obećana) Zemlja, jer, po Adaminim rečima, nije dovoljno preživeti, potrebno je imati nešto za šta vredi živeti. Kejn, međutim, nema nikakav pozitivan cilj. Da joj je bilo stalo da pokusa da spase i obnovi ljudsku rasu i civilizaciju, pokušala bi da zastiti civile iz onih brodova koje su sreli, umesto sto im je uzela FTL pogone, pokupila one koji mogu da posluze njenom brodu, i ostavila i da umru. Ron Mur je ovo potvrdio odgovarajući na pitanja fanova ubrzo posle prikazivanja „Razora“, rekavši da je Kejnova smatrala da posle uništenja Kolonija ionako nema budućnosti za ljudsku rasu, pa je samo zelela da nanese neprijatelju sto vise štete.

Adamini flešbekovi su prvobitno (prema podkast komentaru Majkla Tejlora i Rona Mura) trebali da budu isprepleteni sa flešbekovima mlade Helene Kejn, čime bi se još više naglasile paralele između dvoje ljudi koje su traumatični doživljaji na kraju prvog rata sa Sajloncima u velikoj meri formirali – mladić se pretvorio u čoveka koji oseća da uvek mora da se vraća da spasava ljude, i devojčica koja je zaključila da slabe moramo ostaviti za sobom da bismo preživeli. Zanimljivo je da je čak prvobitna zamisao bila da se direktno naglasi paralela između mladog Adame u Prvom ratu, i starog Adame u Drugom ratu, neposredno posle uništenja Kolonija – pa je ovaj flešbek bio ispresecan podsećanjem na scenu iz Miniserije u kojoj Adama bije humanoidnog Sajlonca Leobena šipkom. „Razor“ tako retroaktivno daje moguće objašnjenje činjenice da je Adama iznenađujuće brzo shvatio istinu o Leobenu. Postavlja se takođe pitanje kako je vojni i politički vrh Kolonija reagovao na informaciju da pobunjeni roboti vrše eksperimente na ljudima, da li je ona uopšte ozbiljno shvaćena, i zašto Kolonije nisu bile spremnije na pojavu mogućih humanoidnih Sajlonaca – pitanja kojima bi možda mogla da se pozabavi i spinoff serija „Caprica“.

„Razor“ ima slabosti: u manje važne spada pomalo neuverljiv način na koji je Đine razotkirivena kao sajlonski agent, a u važnije spada nedovoljna motivisanost Apolovog izbora da izda naređenje kojim zapravo Starbak šalje u smrt. Čini se da bi ovaj momenat trebalo da predstavlja Apolov pokušaj da pokaže da kao komandant nije podložan emocijama i da lični odnosi ne utiču na njegove odluke, ali se takva odluka čini preteranom, i na praktičnom planu (zašto bi komandant odlučio da žrtvuje svog CAG-a i najboljeg pilota, umesto nekog drugog člana tima?), o emocionalnom da i ne govorimo (setimo se kako su Apolo i njegov otac, komandant Adama, koji se u „Razoru“ ne protivi Apolovoj odluci, u 5. epizodi 1. sezone, „You Can’t Go Home Again“, bili spremni da rizikuju celu flotu kako bi spasili Starbak). I za samo razrešenje priče bi se moglo reći da je pomalo stereotipno i predvidljivo: nije ovo prvi put da je u ovoj seriji neki epizodni lik odlučio da se iskupi za greške iz prošlosti žrtvujući život za veći cilj. Međutim, ne može se poreći da ovakav završetak jeste u skladu sa likom Kendre Šo i sa pričom o njenom životu.

Poseban problem predstavlja razgovor admirala Adame i komandanta Li Adame, u kome admiral Adama pokušava da postupke admiralice Kejn i Kendre Šo sagleda u kontekstu, ali ih na neki način opravdava. Sud o „Razoru“ u velikoj meri zavisi od toga koliko je gledalac u stanju da se složi ili makar uvaži njegove argumente. Očigledno je da ovo predstavljalo pokušaj da se naglasi da lik Helene Kejn ne treba shvatiti kao psihopatu, zlu ili mentalno bolesnu ličnost, kao negativca serije, već kao osobu koju su formirala određena iskustva i prilike i koja je činila ono što je mislila da mora. Međutim, argumenti koje izlaže Adama nisu baš sasvim uverljivi, što ovu scenu čini jednim od najslabijih delova filma. Najkontroverzniji je njegov sud da Kejnova nije napravila nijednu taktičku grešku – kako bismo inače nazvali njenu odliku da napadne mnogobrojne Sajlonske rejdere, što rezultira u ogromnim gubicima za koji je sama rekla da su prevelika cena za taktički beznačajnu pobedu? Ovaj pokušaj da se uspostavi dihotomija između etičke problematičnosti i navodne taktičke uspešnosti Kejnove ne uspeva, pošto „Razor“ ne nudi dovoljno dokaza da je ona zaista donosila dobre odluke na taktičkom planu. Inače se Adamino opravdavanje postupaka Kejnove može razumeti u kontekstu Adamine spremnosti da preispituje sopstvene postupke: setimo se da je, na samom početku serije, neposredno posle uništenja Kolonija, slično kao admiralica, Adama želeo da vodi rat i napada Sajlonce, dok ga predsednica Rozlin nije ubedila da umesto toga treba da štiti civile i da se posveti očuvanju preživelog stanovništva. Zato Adama zasluge za to što je postupao drugačije od Kejnove odaje bliskim osobama koji su bili tu da mu ponude savete i drugačije mišljenje (predsednica, pukovnik Taj [Tigh], sam Apolo), za razliku od Kejnove koja nije imala nikoga – ali se i taj sud čini problematičnim, s obzirom na to da smo u filmu videli da je problem pre bio u tome što Kejnova nije bila spremna da sluša savete takvih osoba koje su joj nudile drugačije mišljenje, već im je pucala u glavu, tako da su u njenoj okolini mogli da opstanu samo osobe koje su je u svemu slušale, ili zbog toga što nisu smele da joj se suprotstave (Fisk) ili zato što su u potpunosti prihvatile njeno viđenje sveta (Kendra Šo).

Ipak, sve u svemu, radi se o veoma dobroj epizodi serije „Battlestar Galactica“, koju mogu da gledaju ne samo fanovi koji su videli sve tri sezone, već i oni koji nisu videli treću sezonu pošto su čekali njeno objavljivanje na DVD-ju (koji je u SAD objavljen nekoliko meseci posle „Razora“), ali koja takođe dobro funkcionise i sama za sebe, kao TV film, koji bi verovatno bez previše problema mogli da prate i novi gledaoci. Istina, njima bi zatrebala objašnjenja nekih osnovnih postavki serije (ko su Sajlonci, šta su Kolonije, itd.), ali, sa druge strane, gledalac koji nije upućen u seriju, doživeo bi priču o Pegazu i Kejnovoj još snažnije, pošto mu ne bi bila odranije poznata. A iako se preko njega novi gledalac ne bi upoznao na pravi način sa svim glavnim likovima serije, film veoma dobro predstavlja glavne teme, problematiku i atmosferu serije, kroz svoje dve glavne priče: o mašinama koje pokušavaju i uspevaju da postanu što sličnije ljudima, i o ljudima koji pokušavaju, i uspevaju, da postanu mašine ubojite po druge ali i sebe.

Autor teksta: Ivana Cvetanović

Paramaunt radi Dinu i Hevi Metal

Piter Berg će režirati još jednu adaptaciju SF romana Dina za Paramaunt. Kevin Mišer, koji je proveo zadnjih par godina pokušavajući da dobije prava na knjigu, produciraće ovaj projekat. Herbertov roman iz 1965. godine je futuristička priča smeštena na pesćanoj planeti Arakis, koja je izvor začina koji omogućava putovanje kroz svemir i besmrtnost. Berg zajedno sa producentima traži scenariste koji će napisati vernu adaptaciju. Ričard Rubenštajn, producent televizijskih adaptacija knjige koje su radjene za SCI FI kanal, takođe će producirati uz Saru Obri iz Film 44, Bergove producentske kuće. Džon Harison i Majk Mesina su izvršni producenti.


Takođe, Paramunt će napraviti animirani film inspirisan SF fantasy časopisem iz sedamdesetih Heavy Metal. Režiser Dejvid Finćer će voditi projekat. Film će se sastojati iz osam ili devet individualnih animiranih segmenata, svaki segment će raditi različit režiser. Finčer će režirati jedan od segmenata, Kevin Istmen (Teenage Mutant Ninja Turtles), vlasnik i izdavač Hevi Metala, takođe će režirati jedan od segmenata. Kao i Tim Miler, čiji Blur Studio će raditi animaciju na ovom projektu. Film će biti namenjen punoletnoj publici. Finčer, Istmen i Miler će producirati film.

Džon Č. Rajt – Zlatno doba (prvi deo)

Zahvaljujući IK Neor, naša SF publika je odnedavno dobila priliku da se upozna s delom Džona Č. Rajta. Prvi put je u nas prevedeno njegovo prvo i verovatno najreprezentativnije delo, trilogija Zlatno doba, čiji su delovi Zlatno doba (The Golden Age), Ushićeni feniks (The Phoenix Exultant) i Zlatna transcendencija (The Golden Transcendence). Ovde će biti reči samo o prvom delu istoimene trilogije.

Zlatno doba predstavlja uvod u radnju i upoznavanje s neverovatno kompleksnim društvom i sadržajima Zlatnog ekumena, civilizacije hiljadama godina u budućnosti, naizgled savršenog sveta utemeljenog na simbiozi ljudi i mašina. Tako nesumnjivo treba shvatiti i atak na čitaočevu eventualnu sklonost jednostavnosti stila i jezika, u prvim poglavljima. Pisac pokušava da nas uvede u ambijent, da nam pokaže koliko složenim konceptima žitelji Zlatnog ekumena barataju svakodnevno, i koliko malo stvari u njihovom svetu možemo uzeti zdravo za gotovo, na osnovu poznavanja našeg današnjeg okruženja. Počev od pojma osnove ljudskosti i samog postojanja, preko društvenog uređenja, pa do razlike između “prave” i virtuelne realnosti. Nema ničeg epohalno novog ni u koncepciji budućeg univerzuma, ni u zapletu u čijoj je osnovi gubitak pamćenja glavnog junaka, Fetona od kuće Radamant, koji do kraja knjige pokušava da ga povrati i sklopi slagalicu. No, uprkos svim formalnim nedostacima koji se možda mogu pripisati i neiskustvu romana-prvenca, Rajt nekako postiže ono što je glavno, da nam do Fetona bude stalo i da nam postane bitno šta je to tako strašno on uradio, zašto je pristao da obriše sećanje i šta će učiniti kad ga povrati. Za poslednju stavku s nestrpljenjem iščekujemo Ushićenog feniksa i Zlatnu transcendenciju, koji se sada takođe mogu naći u knjižarama.
Povremeni dugački opisi i komplikovani dijalozi zbilja opterećuju tekst, i mogu da budu zamorni. Međutim, ako vam uspe da prokrčite put kroz šikaru kvazitehnoloških i manje-više naučnih termina koji povremeno neodoljivo podsećaju na “technobabble” Zvezdanih staza, i kroz džunglu dugih rečenica i balansiranje još dužim rečima na prvih četrdesetak strana, a povremeno i kasnije, mogli biste s iznenađenjem otkriti da celo zamešateljstvo zapravo vredi truda.
U tom privikavanju na svet čija beskrajna slojevitost služi na čast autorovoj mašti, (makar i ne bila odveć originalna, uprkos svim matriksovskim, simonsovskim, dikovskim i drugim još vremešnijim asocijacijama), prolazi nam veći deo prve knjige trilogije. Nađe se u svem tom haosu i poneka očaravajuća ideja, kao što je npr. tehnička izvodljivost mogućnosti da lik iz nekog umetničkog dela oživi sam od sebe kad postane dovoljno originalan i samosvojan, i izraste u stvarnu, telesnu ličnost, potpuno ravnopravnu "pravim" ljudima. I taman kad smo otkrili da iz šume bombastičnih izraza počinje da izranja suština zbog koje se nećemo pokajati za vreme i novac uložene u nepoznatog autora, sasvim neželjeno i neočekivano Zlatno doba se završava. Naravno, u prelomnom trenutku, pa je zato dobro imati pri ruci nastavke u razumnom roku, dok niste zaboravili uvrnute veze između likova, pardon, neuroformi.

Rajt ne skriva paralele sa grčkom mitologijom i alegorijski karakter i radnje i likova. Likovi su svesno, u skladu s nečim što se, karakteristično pompezno, naziva Estetski konsenzus, odabrali čak i imena za koja smatraju da su u skladu s njihovom prirodom i misijom. Nije slučajno što se glavni junak zove Feton, a njegov otac Helion. Poput mitskog Faetona, sina boga Sunca, koji precenjuje svoje moći i izaziva opštu katastrofu. No značajno je što Feton bira manje poznatu verziju mita:
“Znam istinu u vezi sa tim mitom. Feton nije spalio svet; napokon, svet je i dalje tu, zar ne? Ne. Jupiter se uplašio kada je video smrtnika sa uzdama moćnih sunčevih dvokolica, i bio je ljubomoran kada je video da običan čovek tera božanske ognjene pastuve. Jupiter se bojao da će nešto poći po zlu. Umesto da mladiću pruži priliku da se dokaže, ubio je vozara tokom poletanja. Pre no što je i imao priliku da poleti. Šta je naravoučenije ove priče? U mojoj verziji, možda je naravoučenije kako se bogovima, ili ljudima koji misle da se mogu igrati bogova, ne sme dozvoljavati pristup munjama”.
To kazuje mnogo kako o njegovoj ličnosti tako i o poruci koja se krije iza kitnjastog stila i katkad zamornih digresija: Feton je buntovnik i vizionar, a takvi u utopiji nisu poželjni. Oni žele da promene svet, a utopija se, kao po definiciji savršen svet, ničeg ne plaši više nego promene, smatrajući da nijedna promena ne može biti poboljšanje. I tako Zlatno doba postavlja mnoga pitanja bliska i nama koji živimo u nečemu što na sve liči osim na utopiju: šta je sloboda? Dokle može ići sloboda pojedinca a da ne ugrozi društvo? I koja je sloboda bitnija, individualna ili kolektivna? Da li društvo sme da žrtvuje svoje najistaknutije pojedince radi sopstvenog očuvanja u trenutnom obliku? Gde prestaje humanost a počinje tiranija? Koliko se zla može počiniti iz najboljih namera? I postoji li moral koji se može izboriti s takvom situacijom i razvrstati sve na crno i belo, dobro i zlo? Šta je prava ljudskost... ukratko, saznajemo kako "istina mrvi ono najgore u čoveku, zadovoljstvo mrvi ono najbolje".
Sve ovo, i još mnogo više, čitalac koga ne mrzi da zađe dublje od površine naći će već u prvom delu Rajtove trilogije. Za one druge, tu su i dalje “nečuvena dela od čuvenja”, zanimljiva ljubavna priča, otkrivanje zagonetke Fetonovog zločina... možda ne baš za svakog ponešto, ali dosta za toplu preporuku svim ljubiteljima naučne fantastike. Izdržite naporan uvod i upustite se u avanturu prepunu egzotičnih likova, od kojih veštačke inteligencije nisu najmanje zanimljive. Reći još otkrilo bi previše o knjizi. Sami pronađite svoje miljenike, bili oni standardne, alternativne ili cerebelinske neuroforme, masovnoumne kompozicije ili sofotesi. Srećan vam put u Zlatni ekumen!

Autor teksta: alcesta

Uskoro u našim bioskopima

Zlatni Kompas (Njegovo mračno tkanje)
(The Golden Compass)

Posle uspeha filma Gospodar Prstenova Družina Prstena, ljudi iz Nju Lajn Sinema su počeli da traže novu trilogiju koja bi mogla da se ekranizuje na velikom platnu po završetku trilogije Gospodar Prstenova. Našli su zamenu kod Filipa Pulmana i njegove trilogije Njegovo mračno tkanje. To je fantastična avantura smeštena u svet u kome se duše ljudi predstavljaju kao životinje, u kome medvedi koji govore vode ratove, i u kome postoje veštice. U centru priče je Lajra, dvanestogodišnja devojčica koja igrom slučaja kreće na epski pohod spasavanja ne samo njenog sveta, već i našeg. Par režisera je bilo razmatrano za ovaj film (Bret Retner, Sem Mendez, itd), ali izbor je pao na Krisa Vajca. Prvo što je uradio, kao režiser filma, da je odbio već napisan scenario Toma Stoparda i rešio sam da adaptira Pulmanovu knjigu. Takođe je izjavio u vezi scenarija da se u filmu neće direktno spominjati religija, jedna od glavnih tema ove priče – što je naljutilo fanove knjige. Ipak, Vajc je uvaravao fanove da će religija ostati u filmu više kao eufamistični pojam. U decembru 2004. godine, Vajc je podneo ostavku na mesto režisera zbog ogromnih tehničkih izazova ovog epskog dela i na njegovo mesto unamljen je Britanski režiser Anand Taker. Taker je u prvi plan stavio Lajrinu priču i njen lik a tek onda specijalne efekte. Iako je Taker imao sto postotnu podršku Filipa Pulmana, u maju 2006. godine je dao ostavku zbog stvaralačkih nesuglasica i na mesto režisera se vratio Kris Vajc. Ovaj film je najskuplji projekat za Nju Lajn Sinema sa budžetom od 150 miliona dolara. Glavne uloge će tumačiti Danijel Kreg kao Lajrin ujak Asrijel, Nikol Kidman kao gospođa Koulter i Eva Grin u ulozi Serafine Pekale, kraljice veštica. Devojčicu Lajru će glumeti Dakot Blu Ričards. Nju Lajn Sinema su unajmili scenaristu da radi na scenariju za drugi deo filma, Čudotvorni Nož za potencijalni izlazak u 2009. godini ali su takođe naglasili da budućnost daljih nastavaka zavisi od finansijskog uspeha Zlatnog Kompasa. Svetska premijera filma je 27. novembra u Londonu a u kod nas je premijera 11. decembra u Sava Centru.


Ja sam legenda
(I Am Legend)

Ono što je moglo biti još jedan od Švarcenegerovih filmova će na kraju biti jedan od ozbiljnijih filmova Vila Smita. Film čija je produkcija počela davne 1994. godine, kad su Worner Braders rešili da urade novu ekranizaciju knjige Ričarda Metisona "Ja sam Legenda" ali ništa od toga nije ostvareno zbog potrebe velikog budžeta da bi se ovakav film snimio. Roman prati priču Roberta Nevila, odličan naučnik koji je poslednji čovek na zemlji. Jedini imun na virus koji pretvara ljude u krvožedne vampire. Danju on juri i ubija te vampire, dok se noću krije u svom domu i nada se novom jutru. U junu 1997. godine režiser Ridli Skot i glumac (sada guverner) Švarceneger su ušli u pregovore da rade na ovom projektu, scenariste Marka Protosevica. U ulozi Nevila bili su razmatrani Majkl Daglas i Tom Kruz. U septembru iste godine je krenulo snimanje, sa produkcijom smeštenom u Hjustonu. U decembru, projekat je došao u pitanje zbog prevelikog budžeta. Ridli Skot je čak i menjao scenario da bi skratio nekih 20 miliona dolara u budžetu ali to nije bilo dovoljno i u martu 1998. godine studio je ukinuo projekat. Kasnije iste godine, na mesto režisera doveden je Mark Boumen ali on je brzo odstupio da bi snimao "Kraljevstvo vatre". U martu 2002. godine Švarceneger je postao producent filma i u počeo je sa dogovorima sa Majklom Bejom oko snimanje filma, sa Vilom Smitom u glavnoj ulozi ali i ovog puta od projekta ništa nije bilo jer se scenario nije svideo predsedniku Vorner Brodersa. Tek u septembru 2005. godine počelo je ozbiljnije da se radi na filmu. Na mesto režisera je došao Frensis Lorens, poznat po svom filmu "Konstantin" a Akiva Goldsmen je napisao scenario. U glavnoj ulozi je izabran Vil Smit. Fanovi knjige pored toga što su skeptični što u ovakvom filmu glumi Vil Smit, su takođe razočarani što je scenario rađen više prema "Omega Menu", drugoj adaptaciji knjige, umesto prema "Poslednjem čoveku na zemlji", film koji je dobio više priznanja od strane fanova knjige. Sa druge strane, režiser se dobro pokazao sa "Konstantinom" iako je dosta bio promenjen u odnosu na original, i ako se nešto očekuje u ovom filmu, to će biti od njega. Svetska premijera filma je zakazana 14. decembar a u naše bioskope stiže 17. januara sledeće godine.

Teri Pračet - Glinene Noge

Pretpostavljam da je ovo jedini trenutno živi pisac o kom ne želim da pišem. Nije da me je sramota da pišem hvalospjeve ali postoji neka granica, a kada čitam knjige o Disksvjetu neretko želim preći tu granicu. Takođe postoji pitanje čemu može da služi jedna recenzija o njegovoj knjizi? Oni koji su dosad čitali Pračeta i svidio im se njegov stil su sigurno već pa zarili ovu knjigu, oni koji ga nisu čitali bolje da počnu od početka, od prvih knjiga u serijalu. A treća kategorija? Oni koji su ga čitali a nije im se svidio? Za njih je rezervisan poseban krug pakla, onaj za ljude koji ne mogu da shvate dobru šalu! Naravno da nisam ozbiljan, takvi ljudi su valjda već shvatili da Pračetovo pero njima ne prija te će zaobići ovu knjigu. Ova recenzija je za one malobrojne koji vole Pračeta a još razmišljaju da li da kupe ovo izdanje.

“Glinene noge” pripadaju serijalu o straži i ona je treća po redu koja je izašla kod nas iz tog serijala (“Straža! Straža!” i “Oružane snage” su njeni prethodnici). Od početne premise, grupe uglavnom pijanih policajaca koji se klone nevolje koliko mogu, straža je veoma uznapredovala i zauzima bitno mjesto u podjeljenom gradu Ank-Morporku. Sada imaju čak četiri stražare i gomilu pozornika, od starih znanaca tu su i dalje komandant Vajms (trijezan dugo vremena), narednik Kolon (želi da se penzioniše te čita knjigu “Moja prva stoka”), kaplar Nobs (S.V.St.Dž – sa uvjerenjem da je ljudsko biće), kapetan Kerot (patuljak od 2 metra), Angua (u predlunarnom sindromu) i vodnik Detritus. Naravno tu su i neka nova lica kao što je pozornik Bani-Neverniku-Sa-Infomativnim-Brošurama (sve je rečeno) i patuljak Guzičica – pošto se straža modernizovala vrijeme je da dobije svog alhemičara (a s obzirom da ovaj serijal parodira policijske serije, gomilanje forenzičara u istima je dobilo svoj pračetovski odgovor). Dešavaju se misteriozna ubistva i na komandantu Vajmsu je težak zadatak da to riješi. Pretpostavljam da je svima jasno na šta ovo može ličiti – duhovita Agata Kristi u jednom fantazijskom svijetu s tim što ova knjiga pruža daleko više od kriminalističkog romana, a za to je zaslužan britki Pračetov um koji onda kad ne očekujete izbaci pokoju mudrost dostojnu najozbiljnijih djela. Tako da ćete se svojski nasmijati a onda i malo porazmisliti o takvim pitanjima kao što su heraldika, ateizam, etničke manjine, pravima siromašnih... Ovo je ono što Pračeta izdiže iznad pukog pisca sa smislom za humor, a to je da ovo nije isključivo parodija, već satira u svom izvornom obliku, gdje humor nema samo cilj da zasmije već i da nam nešto poruči. Takođe usudiću se da kažem da je Pračet najbolje nešto što možete naći u Laguninoj knjižari, a vjerovatno i jedan od najboljih pisaca koji je danas živ, ova knjiga je dokaz toga. Možda sumnjate u moje riječi ali kada poslednjih stotinu strana pročitate u jednom dahu shvatićete o čemu govorim i uprkos što znate da je to fiktivan lik poželjećete da komandantu Vajmsu stegnete ruku. Nadam se da ćete u ovom djelu uživati koliko sam ja uživao i da ćete se složiti da je to najbolje uloženih par stotina dinara na neku knjigu novijeg datuma.

Autor teksta: Stefan Đukić