Uvodnik

Kad ljudi nisu plaćeni za nešto, oni nemaju ambicije da to urade na vrijeme. Tako je bilo i s nama, uglavnom zato su nekoliko puta ponovo probijeni rokovi za drugi broj, te je morao da se nađe bolji format za naš časopis da bi do običnih smrtnika moglo da stigne nešto iz naše radinosti. Priznajem, ispao sam glup; sugerisano mi je još davno da je blog idealan format za časopis ovog tipa, ali tvrdoglavo smo odbili tu mogućnost.

No dobro, ko radi taj i griješi, tako da par mjeseci nakon te ideje ipak prelazimo na blog kao jedan projekat u kome mogu da učestvuju svi, i da u dogovoru s nama, urednicima, upisuju tekstove i objavljuju priče. Svi ste pozvani! Kada se skupi dovoljan broj tekstova časopis će biti sklopljen u jednu cjelinu i objavljen na posebnoj strani, kao što je to bilo sa nultim brojem. Naravno, neće svi tekstovi sa bloga ući u časopis.

Za kraj, znajte da ovdje možete naći tekstove o aktuelnim filmovima, serijama i knjigama, razne kolumne i feljtone, priče, tekstove iz nauke i vijesti iz filma, književnosti i nauke. Uživajte!

Staklena devojka gleda nazad

Bila jednom devojka od stakla. Hodala je lomljivim, iskrzanim koracima, i koga god da je dodirnula plakao je dugim linijama crvenog iz svoje kože. Dok se smešlila, smešila se rezervisano, plašeći se da bi se njene usne mogle lako skrhati.

Zbog toga što je bila od stakla, ljudi su ili gledali pravo kroz nju, očima koje su otvarale njene tajne i njima se poigravale, ili bi gledali pored nje, kao da nije uopšte postojala. Ponekad, neko bi razbio širokogrlu zelenu flašu pred njom, namerno je krckao đonom i ona je bežala, plačući, svojoj kući od prozora.

Njena majka i otac su bili ukrasni lusteri i smenjivali se u ukrašavanju skupih večera, njena mlađa sestrica je bila prelep pritiskivač za hartiju isprepletan mehurićima crvene i plave koji su izgledali kao zamrznuta poprskana boja.

No staklena devojka nije imala svoje mesto. Bila je preoštra, prejednostavna i pod njenim hladnim rukama sve bi se raspadalo. Nije mogla da ide u biblioteku, pošto bi njeni prsti isekli kroz stranice knjige; niti je mogla da češlja i upliće kosu, jer bi pala na tlo iza nje u magličastim loknama.

Jednog dana je staklena devojka stajala gledajući sinkopirane udare kopita ogromnih konja koji su vukli debele, raskošne kočije uz i niz kaldrmu. Jedna je stala tačno pored nje, zgodan čovek, obučen u fin svileni brokat i sa prstima koji su se davili pod debelim zlatnim prstenjem, sišao je sa kočije i, pošto je hodao nosom toliko visoko u vazduhu da pazi gde hoda, natrčao na staklenu devojku, obarajući je u široko metalno korito puno kaljave vode.

Mladi čovek je iskočio i sagao se da pogleda u korito gde je ležala staklena devojka. Jedna ruka joj se odlomila i odražavala svetlo poput kristala, međutim mladić je bio mnogo više zainteresovan u drugu vrstu lepote koju je on video u njoj. Naredio je svom kočijašu da pomogne staklenoj devojci iz korita i bacio par novčića ka čoveku kad je njegova koža potamnela i postala mokra od krvi. Zgodni mladić je skinuo svoju finu jaknu od brokata i stavio je nežno preko ramena staklene devojke. Tu i tamo se iskrzala, no mladiću to nije bilo bitno.

“Eh, ti si lepa.” on reče, gledajući pažljivo u staklenu devojku kao da je tražio nešto. “Da li ti treba posao? Utrostručiću bilo koju cenu da tražiš.”

Staklena devojka je htela da se nasmeši, ali je mogla da oseti pukotine koje se stvaraju u njenim usnama od pritiska, tako da nije. Umesto toga, ljupko se zahvalila se mladiću. Tog popodneva ga je srela u njegovoj kući kako je zahtevao.

Kuća je bila široka i visoka, sa šiljatim krovom i lučnim prozorima i živom ogradom koja ju je okruživala poput šanca. Staklena devojka ju je prepoznala kao jednu od kuća o kojoj su njeni roditelji pričali – proveli su tu tri meseca radeći u trpezariji pre nego što se vlasnik zasitio njima.

Unutra, uputili su je u garderobu, gde je sluškinja pošpricala sa finom srebrnom bojom i rekla joj da stoji na naročite načine. Napokon, smatrali su da je prikladna da krene da radi, i odvedena je nazad u veliku ulaznu halu gde je trebala da stoji na zidu u ukrasnom zlatnom ramu. Mladić, stežući zapečaćeno pismo je poslat u dom staklene devojke da obavesti njenu porodicu o njenom novom random mestu.

Zgodni mladić je često dolazio da je vidi i staklenu devojku je činilo srećnom da vidi kako se gizdao dok je provodio vreme sa njom, kao da je bio zabrinut kako će da joj izgleda.

Kako je vreme prolazilo, staklena devojka je postajala srećnija i srećnija, svakog dana sve više se zaljubljujući u mladića, zato što ne samo da je bio zgodan i dobar, već, što su zbog njega mnogi ljudi stajali pred njom, pričali sa njom, gledali je s ljubavlju, što je bilo nešto što ona nikad pre nije iskusila. I izgledalo je kao da niko nikad se neće zasititi njome.

No mladić je stario, kao i staklena devojka, i postepeno je prestao da dolazi da je gleda. Staklena devojka je postala usamljena, imajući samo ohole mlade sluškinje i rođake za razgovor, i polako je sebe izludela pitajući se šta je to kod nje što se njemu toliko nije sviđalo.

A onda je došao dan kada je zgodan mladić, koji je sad bio sed i hodao spuštene glave umesto podignute, prošao pored nje čak i ne gledajući u njenom pravcu. Staklena devojka je otreptala suze, očajnički pokušavajući da sakrije svoju bol.

Međutim, zgodni čovek se vratio do nje, i stao gledajući u nju, tiho, dugo vremena. Zatim se namrštio.

“Nisi više lepa.” on reče, zatim ode.

Staklena devojka je počela da jeca tako duboko da se plašila da bi mogla da se polomi. Sišla je svog mesta na zidu i izašla iz kuće, klopoćući i krckajući svojim stopalima po grubom gradskom putu. Bio je svetao letnji dan, i svetlo se uhvatilo u njoj, zaslepljujući nju i one oko nje, no ona je nastavila da trči. Kad ju je svetlucavi spektar svetlosti koji se izlivao iz nje previše smeo, i kad više nije mogla da istrpi bol njenih polomljenih stopala, stala je, uhvativši se za banderu kao potporu. Iza nje, videla je, ostavila je uzak trag staklenog srebra koji je plesao u stotinama boja pod sunčevim svetlom, i ljudi su stajali sa obe strane puta diveći se stvari koju je ona stvorila kroz svoj bol.

Kiša je počela da pada, nežna izmaglica, i sunce je bilo ovim zahvaćeno, proširujući svetlucav trag koji je staklena devojka ostavila u luk isprepletene svetlosti. Dah joj je zastao u njenom lomljivom grlu kad je videla obim onoga što je napravila i stajala je još koji trenutak, razmišljajući da je uistinu lepa. No u tom istom trenu, brilijantnost svetlosti je krenula da bledi, i ljudi su krenuli besno da galame i viču. Neki su krenuli da trče ka njoj, noseći čekiće i drugo okrutno oruđe koje je moglo da polomi staklenu devojku u million komadića.

Opet je počela da trči, mnogo sporije ovog puta, pošto su njene noge počele da se troše do ništavila. Mislila je o zgodnoom čoveku, i mislila je o njenim roditeljima, i mislila je o svakome ko je ikad bio okrutan prema njoj, i shatila je da je svaki njen delić goreo oštrim i korenitim bolom. I nastavila je da trči dok više nije mogla, njeno je telo ležalo iza nje kao žica kristala, hvatajući svetlost i stvarajući prolaznu lepotu koju su svi zastajali da pogledaju pre nego što bi se vratili svojim životima. U malenom momentu pre nego što je staklena devojka prestala biti staklena devojka, bila je srećna, jer je našla svoje mesto.

Autor: Stefani Kampisi
Prevod: Dragana Ličina

Kalakakovi rođaci

Što je više Kalakak bio iznerviran, to je bio pospaniji. Do vremena dok se našao u maloj trapezoidnoj kancelariji, koja je služila Podsekretaru Prostora kao soba za čekanje, izmorenost ga je zapljuskivala u redovnim talasima, preteći da ga odnese u san. Njegove srednje ruke, koje je inače koristio za delikatan posao, tresle su se od zamora. Brzo je otvorio torbicu i izvadio špric gornjom rukom da bi je zabio u pazuh suprotne ruke, radije nego u mek donji deo korena njegovog zdepastog repa. Zaroptao je jednom dok je metalna igla probijala debelu kožu i osetio hromirani šok probuđivaća u njegovom nervnom sistemu.

Šum propelera ventilacije svemirske stanice kao da se zaoštrio do cviljenja pošto je druga komponenta probuđivača protresla njegov metabolizam. Jedina loša strana je bilo sužavanje njegove bešike, cim na njegovim nervima koji ga je naterao da se pita koliko daleko je najbliži otpremnik. Dozvolio je sebi da oseti zahvalnost zbog nedostatka kafe i njegovo disanje i otkucaji srca su usporili od prvobitnog udarca.

Svetlo je bilo namešteno na nervirajuću talasnu dužinu koja je ljutito grebala njegove oči. Neko je niz hodnik hodao napred nazad, metalni eho koraka. Tri ili četiri sobe od njega, mislio je, i pitao se u čiju li su to čekaonicu stavljeni.

„G. Kalakak?“ reče žena sa vrata, zvaničnim i preglasnim glasom za njegove osetljive uši. Poravnao je nabore na vrhu glave, neučtiv gest za bilo koga ko poznaje njegovu rasu, ali to je prigušilo oštrinu buke. Ona verovatno i onako nije znala pravila ponašanja njegove rase.

Nažalost, njen izraz je govorio da je znala. Ništa nije rekla, samo se okrenula i pokazala mu da je prati. Prešli su vijugav hodnik par spratova na gore i ušli u kancelariju Podsekretara Prostora, gde su ga čekali Podsekretar i dva humanoida.

„G. Kalakak, zar ne?“, pitao je Podsekretar, bacajući pogled na blok na njegovom stolu zarad potvrde pre nego što je Kalakak uspeo da odgovori.

„Veliko mi je zadovoljstvo“, reče Kalakak, spremajući se da započne pripremljeni govor, ali mu je čovek prosto pokazao stolicu.

Podsekretar nije nosio uniformu što je Kalakaku na momenat ulilo nadu da je tu bio dugo, da je neko čija je pozicija u stvarima povezanim sa vladom ostala ista, i da se nije smenjivao sa svakom promenom režima. Međutim zvaničnikova kosa je izrastala iz dvonedeljne vojničke frizure. Kalakak se spremio za još jedno ponovno pregovaranje oko prostora u kojoj je njegova radnja, kroz koje je po njegovom računu prošao trinaest puta do sada.

Druge dve osobe u sobi su sedele tiho. Oboje su bili krupnii i širokoh ramena sa izgledom ljudi koji su odrasli u znatnoj gravitaciji. Njihova poboljšanja su bila praktična, bez pretvaranja da je to prirodno: debeli metalni grebeni su štitili njihove oči i laserska sočiva preko očiju su se menjala sa svetlošću kako su se oni pomerali. Tamne slojevite ploče su se presijavale na njihovim rukama. Kalakak nije sumnjao da su tu bili prisutni drugi, opasniji aspekti njihove forme.

„Ovi Dželidusi kažu da imaju pravo potraživanja prvog zakupca na prostor gde je Vaša radnja“, rekao je Podsekretar.

Iznenađen direktnošću, Kalakak je pogledao par. Oni su bezizražajno gledali u njega. Ponosio se svojom sposobnošću da razume promene u ljudskim izrazima – bilo mu je vrlo vredno u pregovorima sa kupcima – međutim ovo dvoje su bili nečitljivi. Talas premora ga je preplavio, a nije mogao da se ovde ubrizga i oda im na koliko ga je besa njihova tvrdnja inspirisala.

„Ovde sam tri standardne godine“, reče. „Kakva su to njihova prethodna potraživanja?“

„Bili su izvan sveta i mislili da njihov predstavnik okupira prostor“ reče Podsekretar. „Njihovo potraživanje datira unazad četiri standardne godine.“

„Nisu imali načina da provere svoje potraživanje“, reče on učitivo.

„Naš nas je predstavnik prevario“, reče žena. „Sada smo se lično vratili da opet preuzmemo naše preduzetništvo.“

„To je vrlo mali prostor, čudnog oblika“, reče Kalakak. „Sigurno fina bića poput vas imaju pristup znatno većim prostorima?“ Pogledao je u Podsekretara. „Ili bi ih možda mogli pronaći?“ Želeo je da su se on i Podsekretar sastali nasamo; tako bi bilo lakše otkriti koliko je mita bilo potrebno.

„Bez obzira na nedostatke prostora lokacija je odlična“, reče žena. „Odmah iznad Ponoćnih stepenica i preko puta Kongresne Hale gde se održavaju mnoga dešavanja.“

Kalakak je klimnuo da bi istakao svoju dominaciju nad ljudskom gestikulacijom. „Mogu li upitati koju vrstu robe nameravate da prodajete tamo?“

„Uglavnom istu robu koju vi trenutno prodajete“, ona reče. Dozvolila je da joj osmeh pređe preko usana. „Rado bismo vam dali dobru cenu za vašu trenutnu zalihu.“

Dozvolio si je da skupi oči u prorez da demonstrira iznerviranost dok je užurbano razmišljao. Da li bi bilo najbolje – ili uopšte moguće -–da prihvati svoj poraz i proba da pronađe drugu lokaciju i ponovo izgradi zalihu robe?

Bio bi to vrlo naporan rad da očisti svoje stvari i ponovo uspostavi novu prodavnicu. Preko puta Kongresne Hale je, čega su on i ostali prodavci bili potpuno svesni, bila vrhunska lokacija, koju su mogle da prate samo ulaz na Univerzitet ili tezge pri luci, gde su svaki mornar i putnik morali da prođu. Nije mogao da smisli ni jednu lokaciju koju bi mogao da priušti a da ostane solventan. Pre ili kasnije, njegov bi kapital iščezao deo po deo i beda bi zakucala na njegova vrata.

„Da li će stvar biti ispitana pred sudom?“ pitao je, i uhvatio trzaj koji je mogao da označava Podsekretarevu nadu da će se izbeći formalnosti.

Međutim zvaničnik samo reče „Da, naravno.“ Otvorivši prozor na svom stolu, pregledao ga je. „Sledeći slobodan termin je…“ zastao je, pregledajući.

„Mi bismo voleli da se to završi brzo“, reče Dželido žena, a zvaničnik je nastavio kao da je nije čuo, „pet dana od sada.“

To je bilo zapanjujuće brzo i Kalakak se pitao da li su ovo dvoje to shvatili pošto nisu odavali znake raspoznavanja. Ustali su a Kalakak je ostao u svojoj stolici nadajući se da će popričati s Podsekretarom nasamo. No oni su nastavili stajati gledajući u njega, sve dok se on nije predao tome da će izaći sa njima i ustao na noge. Sve troje su se poklonili Podsekretaru pre nego što su otišli.

Napolju dok je hodao ka liftu, Dželidosi su održavali korak sa njim, svako sa jedne strane.

„Shvatamo da je ovo nepogodno za Vas“, reče žena. „Mi smo spremni da vam ponudimo kompenzaciju za nevolje koje to izaziva.“

„Koliko?“ on reče, pozivajući lift.

„Pet hiljada standardnih kredita“, ona reče.

Iako pozamašno, bilo je nedovoljno da nadoknadi gubitak prostora, koji mu je svakog meseca donosio toliko. Zaroptao je nekomično.

„Ponekad mi ne shvatamo da ono što želimo nije dobro za nas“, rekao je muškarac, progovarajući po prvi put. Zurio je pažljivo u Kalakakaka.

„Rituali dominiranja ne rade dobro na meni“, reče Kalakakak, ogrubljujući svoj glas do nepristojnosti. „Videću vas za pet dana na sudu.“ Odlučio je da ne zapali mostove do kraja. „Do tada ću izračunati cenu moje robe i imati krajnju cifru.“ Pustio ih je da misle da je popustljiv dok je pokušavao sa pronađe drugi način da sačuva svoju radnju. Ušao je u lift, no oni ga nisu pratili, jednostavno su gledali dok su se vrata klizeći zatvarala i on odlazio.

Dok je išao ka svom stanu, video je tri figure kako stoje ispred njega. Bili su njegove rase, inače bi zastao, pitajući se da li su Dželidosi odlučili da ga još više pritisnu. Trio se okrenuo u isto vreme da se sučeli sa njim, i on ih je teška srca prepoznao. Rođaci.

#

Kalak je došao na DuploDalje pre deset standardnih godina sa svojom ženom, Aklom. Oboje su bili Balabeli iz dobrih porodica; njihova rođenja su bila normalna i njihovi blizanci su pronašli odgovarajuće partnere i sopstvene poslove.

No Akla je imala skup rođaka koji nisu rođeni u paru već u zloglasnoj i nesrećnoj trojci, štaviše, nastavili su da budu zajedno dugo pošto su izašli iz adolescencije te stoga nikad nisu seksualno sazreli. Nije nešto za šta se nije čulo, svakako, ali neobično.

Nisu bili uspešni u poslovanju i Kalakak se navikao da sluša Akline priče o njihovim poslovnim naporima. Ponekad bi bila vrlo duhovita kad bi pričala o tome, no bez njenog prisustva da ga podseća na njihovo postojanje, shvatio je da je zaboravio na njih. Nije ih video otkako su se Akla i on spojili, na Balabelu, ali ih je prepoznao: bili su čudnovato različitih veličina, nisu bili iste visine i imali su čudnovatu pojavu sa spuštenim ramenima.

Najviši – kako se beše zove? – prišao je Kalakaku.

„Možda me se ne sećate, gospodine“, procvrkutalo je nesigurnim glasom.

„Ja sam Tedesla, ovo su moji srodnici, Desla i Sla. Mi smo u srodstvu sa vašom ženom, Aklom.“

„Ona je otišla“, grubo je rekao. Svetla koridora su krto zujala iza njegove glave. Mogao je da oseti konstantni pritisak na bešici, bez obzira na to što je posetio par otpremnika na putu do kuće.

Rođaci su izmenjali poglede i dogovarali se šapatom dok su čekali. Čuo je najmanjeg, Sla, kako kaže „Ali nemamo gde drugde da idemo!“ i preko volje se sažalio na njih.

„Uđite“, reče.

Pratili su ga, puneći usku sobu koja mu je služila kao trpezarija, spavaća soba i skladište: mrežasti sanduci su bili naslagan u duplom redu uz jedan zid, a drugi su služili kao nameštaj.

Krevet napravljen od naslaga ćilima pokriven plastičnom mušemom je bio blizu dve metalne kutije spojene tako da čine sto. Povukao je ručku na kafeinatoru, podešavajući ga na grejanje i stavio ga na sto pre nego što je krenuo u potragu za šoljama u kutiji okrnjenih šolja sa logom stanice. Pogledavajući na rođake, uzeo je sušeno meso i otvorio ga.

Dvoje su sedeli na podu, zalivajući brzo zalogaje mesa sa gutljajima kafe, dok je Sla činio to isto, prekrštenih nogu na krevetu, kostiju tinejdžerski mekih i savitljivih. Kalakak je odvratio svoje oči i fokusirao se na Tedeslu.

„Osvojili smo nagradu“, reče Tedesla. „Karte za nas troje do stanice.“

„Nagradu?“

„Za kupovinu, zato što smo bili milioniti kupac u novom marketu.“

„Nagradu za kupovinu?“ Kalakak je to uzeo u obzir, razmišljajući o tome. Bilo bi lako da uradi nešto slično sa svojom radnjom – ako je bude imao za pet dana, jetko je razmišljao. Zagrizao je meso, gledajući u Tedeslu.

„Koliko je novca preostalo?“ rekao je.

Tedesla je slegao ramenima. „To je sve, karta.“

„A povratna?“

„Ne.“ Tedesla je pažljivo zastao. „Trebale su biti povratne karte za dvoje ali nas je troje. Tako da imamo povratnu kartu samo za jedno.“

„Koje?“

Slegli su ramenima u savršenom skladu. Kao da je tim gestom izazvan, dan se obrušio na njega, umor mu je puzio kožom kao roj insekata.

„Možete ostati dok ne sredimo stvari“, zabrundao je. Spuštajući svoju šolju, otišao je do kreveta, Sla mu se makao sa puta. Legao je okrenuvši im leđa i pao u san.

Ujutro je video je da su spremili ostatke hrane od sinoć. Pomislio je da su otišli da istražuju, no kad je otvorio vrata koridora, našao ih je kako sede napolju. Ustali su se na noge.

„Ja idem u radnju“, reče. „Da li ste je već videli?“ Oni su klimnuli glavama i pratili ga.

„Nazvao sam je ‘Aklina roba’“, rekao im je dok su hodali. „Prodajem stvari koje je volela. Korinti mehure i druge đinđuve, stvari koje turisti kupuju.“

„Ona je volela takve stvari?“, Sla je pitao.

„Voli“, rekao je.

Krenuli su koridorom ka Ponoćnim stepenicama, krećući se rukohvatom radije nego stepenicama, sa gravitacijom koja ih je činila lakim kao pero. Kalakove mišićave ruke su ga pokretale mnogo brže nego većinu pešaka kroz tunel širok sto metara, čije su strane imale crne stepenice koje nisu pokazivale znaka izanđalosti ili istrošenosti.

„Nije išlo glatko isprva“, reče Kalakak. „Dva puta su me pokrali tokom perioda spavanja, tako da sam unajmio mehanika da je vodi dok nisam tamo.“

„Mehanika?“ pitao je Tedesla.

„Robot“, reče Kalakak. „Većina pokušava da otkupi svoju slobodu ili da otkupe druge, rade šta mogu. Alo2 je dobra vrsta. Smešan smisao za humor,ali dobra vrsta.“

„Mi bismo mogli da pazimo radnju“, reče Sla. „Sa nama ovde, ne bi trebao nekog drugog.“

Nije odgovorio, već ušao u vrata apotekara. „Uobičajeno“, prasnuo je na Erkutia, koji je odgovorio dok mu je dodavao paket loptica soka, „Kada ne bi toliko zadržavao tečnost u svom telu, one ne bi izazivale infekciju.“

Prošao je karticom da plati. „Znam, znam“, reče.

„Ko su ovi sa tobom?“ Erkutio je klimnuo ka rođacima, koji su u krugu stajali iza Kalakaka.

„Rođaci“, reče kratko. Progrizao je kroz lopticu i posisao slano-slatku tečnost, pomešanu sa antibioticima.

„Čuo sam da postoji neki problem sa tvojim prostorom. „ Erkuto reče i Kalakak zastade pre nego što će da požuri kroz vrata. „Neki“, reče. „Znaću više za dan ili dva, moram da osmotrim situaciju.“

„U redu“, reče Erkutio.

Krenuli su ka radnji. Ime „Aklina roba“, napisano u standardnom i Balabel crvenom pismu, je stajalo iznad ulaza, koji je Kalakak proširio o sopstvenom trošku da bi olakšao kupcima ulazak.

Alo2 ih je pogledao sa sedišta iza tezge.

„Mi smo Kalakakovi rođaci. Nećeš više biti potreban“, Sla je mehaniku rekao u zvaničnom tonu.

Kalakak je užurbano rekao „Ne slušaj ih. Posetioci od kuće.“

Alo2 je pokazao da je razumeo sa treptajem plavih sočiva koji su mu služili kao oči. Njegova površina je bila napravljena od mat čelika, pokvarenog na mestima sa ulubljenjima od godina rada na pristaništu. „Radnja je zaradila 541 standard“, ono reče. „Grupa od šest mornara je kupila dvanaest suvenira u 2:11. Dvoje Dželidusa je svratilo ali nisu ništa kupili.“

„Da li su ti nešto rekli?“ upita.

„Hteli su da znaju sumu koju zarađujem“, Alo2 reče. „Pogrešno sam je opisao kao znatno višu nego što zarađujem.“

„Dobro“, Kalakak reče zavidljivo. On nije bio sposoban da laže: sam pokušaj je izazivao da mu nabori kod ušiju poljubičaste što bilo ko ko je znao išta o Balabel fiziologiji nije mogao da promaši. Iako je bio majstor nepotpunog izražavanja i pogrešnih uputa, zavidio je Alo2 na sposovnosti da otvoreno izjavi nešto pogrešno.

„Dželidusi su teški“, Alo2 izjavi apsolutnu istinu i Kalakak mu klimnu mrzovoljno saglasan.

„Pre su koristili dosta mehanika“, reče Alo2.

„Pre?“

„Sujeverni su. Proširili smo glasinu da mehanici sadrže duše koje su tela izgubile – duhove. Ne svi mi, samo par. Duhovi i smrt ih strašno plaše.“

„Šteta što ih ne možemo uveriti da je ovo mesto bilo spremište za tela ili nešto“, reče Kalakak. Prešao je pogledom preko zidova koji su bili prekriveni slojem monotone sumorne plastike preko sivog metala.

Bilo je nejasno koju su prvobitnu namenu za prostor tvorci stanice imali na umu, pre mnogo vekova, ali Kalakak nije video da se koristi za nešto drugo sem skladištenje i podneo je peticije kod tri vlade DuploDalje koje su se stalno menjale, uspevajući u čevrtom pokušaju. Dodirnuo je tezgu, ploču srebrnastog stakla koju je pronašao na rasprodaji u Univerzitetu i opsovao. Rođaci su se odmakli od njega, iznenađeni.

„Šta?“ pitao je Alo2.

„Uložio sam previše rada u ovo da bi ga video otetog“, reče, osećajući se umorno. „Ovo je jedina stvar koju imam da me podseća na Aklu. To je njena prošlost – moja budućnost.“

Okrenuo se rođacima. „U redu. Desla, očisti prolaze iza, Sla, operi zid – prvo otkači šalove pa ih vrati kad završiš. Tedesla, sortiraj tu kutiju razglednica i grupiši ih po jeziku. Alo2, da li bi mogao da ostaneš još par sati i pokažeš Tedesli kako da radi sa čitačom kredita?“

„Gde ti ideš?“ upita Sla.

„Da istražim nešto.“

#

„Ha“, Bo je rekao pošto je saslušao celu sagu. „Dželidosi su loša vest: poznaju zakon izvana i iznutra.“

„Pomislio bi da ne znaju zakone DvaputDalje“, Kalakak reče ogorčeno. Otpio je gutljaj mirisnog čaja koji mu je Bo servirao, koji je odisao žutim, slamnatim cvetovima koji su mirisali poput meda i jabuke.

„Verovatno su čekali moment koji bi im omogućio ovo da urade“, Bo reče. Visok osam stopa, bele kože, ćosav i sa blistavim crnim očima, Boov zastrašujuć izgled mu je omogućavao da održava svoje poslove urednima. „Mnogo ljudi gleda kako se stvari menjaju na stanici, tražeći šansu. Ali kako mogu da zahtevaju tvoj prostor. Mislio sam da je bio prazan pre nego što si se doselio ovde.“

„Bio je“, Kalakak reče. „Ali ovde su bila uskladištena kolica kafe na tri dana u jednom momentu, privremeno. Oni potražuju prostor na osnovu toga što su posedovali većinu tih kolica.“

„Feh“, Bo reče. „Možeš da napraviš da im bude preskupo da te isteraju, pretpostavljam…“

„Teško... Na toj lokaciji mogu da nadoknade veoma veliku sumu prilično brzo. Mnogo veću no što ja mogu da podignem protiv njih.“

„Možeš da sačekaš i vidiš šta će se desiti sledeći put kad se promeni vlada.“

Kalakak je zatresao glavom. „Tada će biti trenutačni zakupci –- većina zakona bi išla u njihovu korist.“

„Kakva šteta“, Bo reče. „sećam se kada si bio prvi put na stanici – trebalo ti je godinu dana da uštediš dovoljno da kupiš građanstvo na stanici, a da ne pominjem koliko je trebalo da podneseš zahtev na taj prostor. Kada ste ti i tvoja žena prvi put došli…“ Pustio je rečenicu da odluta u neprijatnu tišinu.

„Sve je to završeno i prošlo“, Kalakak reče. Otpio je svoj, sad već hladan čaj.

#

Nazad u radnji, opsovao je kada je video nered koji je Sla napravio. Šalovi, postavljeni na zid još mokar od pranja, pustili su šarene boje na beli plastični zid.

„Nisam hteo“, ono reče, skupljajući se nesrećno u sebe. Tedesla mu je prišalo odozada i dodirnulo njegovo rame, gledajući u Kalakaka pogledom koji ga je podsetio na Aklu. Na kraju, ona je naučila da povlači strune njegove krivice poput muzičkog instrumenta. Taj osećaj je sijao u njegovom umu poput Slaovih nesrećnih očiju.

„Nema veze“, uzdahnuo je. „Skini te dole i složi ih. Prodaćemo ih Dželidusima za pristojne pare, siguran sam.“ Namrštio se na obojen zid; boja je bila bledo roze i zelena, pernatog dizajna poput lišća paprati.

Kasno te noći, čuo ih je kako šapuću zajedno, koreći Sla. Pošto su završili, čuo je najmlađeg rođaka kako plače a zatim drugo dvoje kako ga teše.

„Naravno da je čudno ovde“, Desla reče. „Ali sutra ćemo ići i uzeti malene kremaste kolače sa Trga Hrane o kojem je žena pričala. Slatke i lake poput vazduha, ona reče.“

„Nešto ćemo doneti nazad“, Desla je promrmljalo. „Zaslužuje da neko pazi na njega, sada kada nema više njegove žene.

„Nikad ne govori o njoj“, primeti je Tedesla.

„Nikad“, reče Sla. „Misliš da je umrla od nečeg jezivog?“ Drugo dvoje su ga ušutkali i snizili ton u tiho mrmljanje koje nije više mogao da razazna.

Kada su se svetla u hodniku zasjala jutarnjom belinom, dozvolio je pojačanim angstromima da ga probude i popio još jednu od kiselih loptica. Njegova bešika je bila isto kao i dan pre, iziritirana i pomalo bolna, ali barem nije bila gore.

Sla je bilo vedro. Kalakak je njima troma dao slobodan dan, sa šakom vaučera koje je sakupio kroz razmene sa drugim prodavcima.

Alo2 je čistio prolaze kad je on ušao.

„Gde ti je pratnja?“ pitao ga je jetko. Zatresao je glavom. „Poslao sam čopor na Trg Hrane.“

#

„Dobro. Šta ćeš da uradiš u vezi sa Dželidusima?“

„Nema šta mnogo da uradim“, reče. Pomerajući se ka čitaču kartica, dodirnuo ga je, proveravajući sumu. „Idem danas da vidim Podsekretara. Da li bi mogao ponovo da paziš na radnju?“

„A rođaci?“ mehanik reče.

Zatresao je glavu. „Rekao sam im da imaju slobodan dan danas i da me nađu uveče da jedemo zajedno.“

„Pokušali su da me pitaju pitanja o Akli juče.“

„Šta si im rekao?“

„Da ne znam ništa. Mislim da još uvek ne shvataju da oni koji nisu Balabeli mogu da lažu. Nije da se žalim. Srednje mi je juče dohvatalo i nosilo stvari kad sam mu opisao bol koji mi iznenadni pokreti uzrokuju u mojim otpornicima.

Nasmejao se. „Naučiće uskoro, siguran sam.“ Popio je još jednu lopticu soka, osećajući kako mu se šanse popravljaju svakog minuta. Njegovo raspoloženje je potvrđeno kada ga je Podsekretar primio iznenađujuće brzo, međutim brzo je isparilo kada mu je zvaničnik otvoreno spomenuo sumu koju su Dželidusi već dali.

„Ne mogu to da dostignem u tako kratkom roku“, Kalakak je probao. „No možda s vremenom…“

Zvaničnik je zatresao glavom. „Stvari se prebrzo menjaju ovde. Nije bilo vlade koja je trajala duže od šest meseci već preko deset godina.“ Reče. „Ko može da pretpostavi šta će se desiti? Najbolje je da uzmem to što mogu dok mogu.“

„U redu“, Kalakak reče.

Bo je bio slično obeshrabrujuć. „Šimpanza, dole u Klik Baru reče da Podsekretar uzme usamljenog mornara svako toliko, časti ga dobrim obrokom i uglavnom doručkom, nije izbirljiv po pitanju izgleda. Nemam nikoga ko bi ga mogao pritisnuti.“

„A i Dželidusi su ionako bolji u nasilnom pritiskanju“, Kalakak reče. Uzdahnu. „Hvala u svakom slučaju.“

Vraćajući se kući kroz Trg Hrane, naišao je na prodavca nudli kako vrišti na rođake, koji su stajali u liniji, pred zlim čovekom crvenom u licu, ruku zbunjeno sklopljenih zajedno.

„Šta se ovde desilo?“ pitao je, hitajući.

„Pokupe mašinu za supu, sve pomešaju, loše programiranje!“ čovek je vikao, a njegov glas je parao Kalakakove uči. „Skupa mašina!“

„Samo smo gledali u nju“, Sla nabusito reče, ošinuvši repom.

„Mislili smo da bi mogao da uzmeš jednu za radnju“, Desla reče.

„Koliko da bi se popravilo?“ Kalakak reče prodavcu. Voleo bi da može da laže, da se pretvara da ovaj trio, tako očito njegove rase, nije imao veze sa njim, nikakve posledice po njega. No svaki je njihov pokret obznanjivao da su njegovi.

„Pedeset kredita.“

„Daću ti deset ovde i sada ili dvadeset u kreditu u prodavnici.

„Petnaest ovde i sada.“ Prodavac reče i provuče Kalakakovu karticu kroz njegov čitač ukucavajući brojeve dok je gledao rođake. Kao da njegov novac nije oticao dovoljno brzo, mislio je.

„Ne plaćaš mu, zar ne?“, Sla je pitalo. „Samo smo gledali!“

„Očito ste pritisnuli par dugmića“, Kalakak uzdahnu. Pratili su ga kako je zaokružio oko ulaza Ponoćnih Stepenica ka radnji.

„Mogao bi da prodaš mnogo hrane u svojoj radnji“, Sla reče.

„Nismo u zoni u kojoj je dozvoljeno prodavati hranu.“

„Ali prodaješ čokoladu i kutije sa voćem.“

„To je zapakovano.“

„Oh“, Sla reče.

„Večeras možete da pazite radnju sa Alo2“, reče. „Prvo dvoje u petosatnu smenu, onda samo Desla.“

„U redu“, Tedesla reče saglasno.

„Šta ću ja raditi, samo?“ Desla je pitalo, uznemireno.

„Možeš da sediš u radnji sa njima. Samo ne moraš da radiš. No ako ti bude dosadno, Alo2 ti može pokazati kako da pleteš hiber korpe. Njih dosta prodajemo.“

„A šta ćemo mi raditi kad Desla bude radilo?“, Tedesla je upitalo. „Sedeti i plesti korpe takođe?“

„Možda biste želeli da idete da si uzmete nešto hrane u tom momentu i nešto donesete nazad Desli. U tom slučaju, ne gledajte ili dirajte bilo kakve mašine nego dozvolite prodavcu da vam da hranu“, reče. „U svakom slučaju, videću vas ujutro.“

Međutim, u samoći sobe, stvari su odavale utisak praznoće. Isto kao posle Aklinog odlaska, puno neobičnog eha i prostora koji nije mogao da bude popunjen kutijama korintskog želea i bioluminescentnog mastila. Popio je još jednu lopticu medicinskog soka i sažvakao pakovanje suvih proteinskih pahuljica, spirajući ih sa gutljajima mesnatog, masnog čaja, dok je srednjim rukama nanosio losion na drugu, uklanjajući komadiće akumulisane, izrasle kože iščupavajući zanoktice da bi izglačao svaku oštru, zakrivljenu kandžu.

„Nedostaješ mi“, reče glasno u prazan vazduh. „Stvarno.“

#

Sledeći dan, Desla je uspeo da poplavi radnju. Sve troje su imali probavne probleme zbog preterivanja u kremastim kolačima i otpremnik blizu radnje se prepunio i sve vratio nazad. Progacao je kroz prostranstvo prljave vode, otvarajući vrata radnje da bi video još vode kako se skuplja u prolazima, a na njoj ploveći fini prekrivač prašine, dlaka i delića materijala za pakovanje. Zatvorio je vodu kod izvora i pozvao registrovanog vodoinstalatera pre nego je poslao trio da skuplja vodu. Nosio je vodu u četiri prljave kofe u isto vreme do reciklera da bi povratio barem deo para.

„Gledaj“, reče Tedesli. „Vas troje biste mogli da počnete da tražite drugi posao. Izgubiću radnju za tri dana zbog prava potraživanja drugih, i neću imati šta da vam ponudim da radite.“

„Možemo to da uradimo.“ Tedesla reče. Potapšao je njegovu ruku ljubazno. „Ne brini se, Aklin muže. Mi ćemo pomoći u snabdevanju domaćinstva i održavati stil života koji bi ona volela da vodiš.“

„To nije ono na šta sam mislio“, on reče. „Mislim, imaću višak stvari a neću imati mesta gde da ih stavim dok budem tražio prostor za radnju. Soba će biti popunjena.“

Tedeslini nabori na ušima su rečito zadrhtali sa razočarenjem, ali sve što je rekao je bilo „Shvatam.“ pre nego što je otišao nazad da pomogne da se očisti voda sa poda.

#

Između traženja načina da sačuva radnju, pokušao je da im nađe prostor za život, ali je bila navala posetilaca – trgovački sajam se održavao u sledeća tri dana te se tako pomirio sa još jednom nedeljom njihovog prisustva. Napravio im je raspored suprotan od svog, ističući njegovu efikasnost u držanju radnje non stop otvorene, i platio Alo2 duplo od uobičajenog da ih drži na oku.

U međuvremenu je pronašao privatnu jedinicu i pretraživao kroz beskrajne podatke na mreži, pokušavajući da nađe rupu u zakonu između konstantnih poseta otpremniku da ublaži gorenje u njegovim preponama. Stao je na putu kući za još loptica i ignorisao Erkutijeva pitanja. Svaka pretraga je zatvarala još jedna vrata. Kad je došao do radnje, našao je Boa koji ga je čekao sa savetom.

„Jedan od novih zaposlenih je Dželidu porekla tako da sam ih pitao o toj rasi.“ reče Kalakaku. „Moraš da paziš šta im govoriš. Njihova specijalnost su uvrede i klevete, verovatno će te isprovocirati da kažeš bilo šta za šta mogu da te tuže.“

„Kao da uzimanje radnje nije loše samo po sebi?“ Kalakak je progunđao.

„Glasine kažu da bi moglo doći do pada vlade“, Bo reče.

„Tako brzo?“

„Ovo je bila poprilično apatetična vlada; dosta oldtajmera nije previše zadovoljno sa njom.

„No i dalje, kada bi se promenila za dva dana, to bi bila promena brža no što sam je ja ikada video ovde“, Kalakak reče.

„Istina“, Bo reče. „No mislio sam da te pomen toga može oraspoložiti. Kako su tvoji novi dodaci?“

„Danas nisu uradili mnogo, za sada“, Kalakak reče. „Sla je pokušao da pojede ljubimca od turiste sinoć, izgleda, ali ga je Alo2 zaustavio na vreme.“

Bo frknu.

„Uskoro će doći na večeru“, Kalakak reče, pogledavajući na nivo svetlosti u koridoru.

Međutim sledeći ljudi koji us ušli na vrata nisu bili rođaci, već par Dželidusa. Kalakak im se nasmešio učitivo i s podrazumevanjem signalizirao srednjom rukom na Boa, koji se približio, zureći u njih.

„Čuli smo da je bilo sabotaže u radnji“, reče muškarac. Žena je pokazala na boje na zidu pozadi. „I voda“, reče čovek. „Pukla je cev?“

„Mali problem, brzo rešen“, Kalakak reče. Sla i drugo dvoje su ušli kroz vrata na vreme da čuju poslednje reči.

„Da li postoji neki problem?“ Sla upita. Njih troje su takođe prišli da pogledaju Dželiduse.

„Ne želimo da se i dalje šteti naše vlasništvo“, reče čovek. „Spremni smo da ponudimo sumu da smesta ispraznite prostor. Inače ćemo krenuti da vam naplaćujemo štetu na ono što će biti naše vlasništvo.“

„Nikad!“ ogorčeno reče Sla iza njega, Bo je okrenuo očima ka Kalakaku, prenaglašeno nemo izgovarajući reči „uvrede i klevete“.

„Nemate pravo da izbacite ovog čoveka! Vi ste vrlo loši ljudi jer to radite!“ Desla je dodalo.

„Reci mi više o tome“, reče žena, požudno slušajući. „Zašto ga ne bismo smeli izbaciti?“

„Nazvao je ovu radnju po svojoj ženi i ona ostaje ovde da je pazi, sa ljubavlju i pažnjom!“ Tedesla reče uprkos Kalakakovom mahnitom signaliziranju.

Kalakak je otvorio usta da ga ispravi, ali je zatim slegao ramenima i zaćutao.

„Kako to?“ muškarac je zahtevao objašnjnje. „Misliš ona i dalje živi ovde?“

„U smrti, kao i u životu, ona je kraj njega!“ Sla je protestvovalo. „Pazeći na njega sa večitom odanosti.“

„Duh!“ žena uzviknu, prebledevši. Ona i njen sazemljak izmeniše poglede.

„To je trik“, on reče, ali ona zatrese glavom. „Balabeli ne mogu da lažu“, reče. „Vidiš mu nabore na ušima?“

Mogu, Kalakak pomisli, zaboraviti da isprave pogrešne utiske. Akla je otišla na teretnjaku, govoreći da želi da „pronađe sebe“ i nikad se nije vratila. Njeno osamljivanje je nešto nenormalno za njenu rasu i nije želeo da ispravi to što su rođaci smatrali da je mrtva – ona bi, razmišljao je, to više volela.

„Da li ćete povući svoj zahtev?“ pitao je dok su se Dželidusi probijali kroz rođake ka vratima. Žena je pljunula i napravila pokret koji nije prepoznao kao jedini odgovor.

„Dobro urađeno“, Bo reče.

Kalakak je pogledao na rođake blistajući od zadovoljstva. Saplićući se iza pulta, uze neotvorenu bocu alkohola i poče da petlja oko čepa.

„Znači radnja je sigurna?“ Tedesla reče.

„Da“, reče Kalakak, sipajući malo alkohola u šolje oslikane blistajućim zvezdama.

„Ne moramo da tražimo posao ipak! Možemo da nastavimo da radimo u radnji!“ reče Sla.

„Pa“, reče Kalakak. „Ne znam da li bih išao dotle.“

Autor: Ket Rambo
Prevod: Dragana Ličina

Pakleni raj

Džef Kembel je bacio pogled na svoj ručni sat. Jedva je čekao pauzu. Nadao se da će tada naći Harvija sa novom zalihom sjaja. Zavalio se u stolicu i pustio da mu pogled luta kancelarijom.

Video je ljude kako sede za svojim stolovima, zureći u monitore kompjutera, kucajući po tastaturi, javljajući se na telefon, baveći se papirologijom. Kroz prozor je video poslovnu zgradu sa druge strane ulice u kojoj je još ljudi radilo uglavnom isto. Da li je tako po celom gradu? Po celom svetu? Zasigurno tako izgleda.

Kancelarijski život mu je bio smrtno dosadan, i da mu Harvi nije jednog dana prišao, ne bi uspeo da izdrži. Prva doza sjaja mu je otvorila novi svet – i bukvalno i figurativno. Počeo je često da koristi sjaj i više nije mogao da zamisli život bez tih crnih pilula.

Ta prva doza je bila besplatna – sada za njih plaća dobru cenu, ali ne smeta mu. Novac koji potroši se potpuno isplati.

Kada je napokon ušao u kafeteriju bilo mu je drago da vidi Harvija koji gucnu kafu i široko mu se osmehnu.

„Doneo sam malo ovih“, reče on, otvorivši šaku na delić sekunde da bi Džef video nekoliko crnih pilula. Neko vreme su pričali, novac je promenio vlasnika i Džef je stavio u džep svoju novu zalihu sjaja.

Nakon pauze se vratio za svoj sto i morao je da se uzdržava da ne popije pilule odmah. Drugi svet ga je mamio svojim herojskim delima, snažnim osećanjima i jednostavnim zadovoljstvima, ali morao je da sačeka. Pokušao je da se koncentriše na posao koji toliko mrzi i učini ono što se od njega očekuje. Ipak je to njegov posao.

Kada je konačno stigao kući, progutao je pilule, prigrlivši učinak po kojem su dobile ime i prepustio se njihovom ropstvu. Soba oko njega sjaktala je poput opsene, a „drugi“ svet je postajao sve opipljiviji dok nije u potpunosti ispunio stvarnost. Posle nekog vremena sva sećanja na „stvarni“ svet biće potpuno izbrisana.

Kada se okruženje ustalilo, Džef protegnu mišiće. Uvek je teško nastaviti sa radnjom tamo gde je stao, budući da su se sećanja tek postepeno vraćala. Zar se nisu on i njegovi ratnici pripremali za veliku bitku protiv najezde varvara? Izašao je iz svog šatora, pogledao naokolo i video da svi ostali ratnici zaista čekaju njegovu zapovest. Sunčeva svetlost se presijavala na njihovim znojavim telima i njihovim mačevima i sekirama. Da, sada se seća. Samo što nisu krenuli u napad protiv neprijateljske zaštitnice.

„Idemo“, jednostavno je rekao. Svi su odjurili, nestrpljivi da stupe u borbu. To je ono za čim toliko žudei: pogibeljne avanture, drugarstvo, velika dela, bezuslovno poštovanje i odanost njegove braće po oružju. Od toga se oseća živim. To je postojanje koje je vredno življenja. Potrčao je, željan da vidi krv neprijatelja.

Do zalaska sunca je sve bilo gotovo. Neprijatelj je do poslednjeg čoveka ubijen, ali i Džefova vojska je pretrpela teške gubitke. Samo polovina njegovih ljudi se vratila sa bojnog polja, a neki od njih su bili teško povređeni. Sam Džef je zadobio duboku posekotinu na ruci i izgubio je prilično krvi.

U njegovom šatoru rane su mu vidale četiri žene, sa kojima bi više voleo da se upusti u druge aktivnosti samo da mu je stanje dozvoljavalo. Sada je bio zadovoljan da se odmori i oporavi.

Kasnije te večeri ga je posetio vrač. Proverio mu je zavoje, sa odobravanjem klimnuo i seo do njega.

„Ovo danas je bila samo čarka. Uskoro ćemo morati da bijemo pravu bitku. Misliš li da ćemo biti dovoljno snažni?“

„Ne znam“, priznade Džef. „Imali smo gubitke, a sledeći put neprijatelj može biti brojniji od nas.“

Neko vreme je vladala tišina, a onda je vrač nastavio:

„Bojim se da ima još loših vesti. Iscrpla mi se zaliha semena sjaja.“

„Semena sjaja“, prošaputa Džef glasom koji beše na ivici očajanja. Gotovo da je zaboravio na to, ali sećanja su mu vraćala. Imao je običaj da proguta te misteriozne semenke koje imaju tako divan efekat. Dozvoljavale su mu da na neko vreme pobegne u svet mašte, gde može da zaboravi sve teškoće svog herojskog života, koji ipak nije uvek tako herojski.

Taj svet mašte je bio u prošlosti pre apokalipse, u periodu kojeg su se tek nejasno sećali u mučnom dobu neovarvarizma. Ljudi su vodili raskošne živote, radili u poslovnim zgradama u kojima nisu vrebale nikakve opasnosti. Svet nije znao ni za napadačke vojske, ni divlje životijne, ni teške bolesti, povrede i infekcije.

Sada se setio svih detalja. Života u „kancelariji“. Kompjuterskih monitora. Telefona. Grada punog takvih kancelarija, sa hiljadama ljudi koji žive mirne, bezbrižne živote, izgrađuju karijere koje ih ispunjavaju. Bezbedan svet u kojem se planira na duge staze, što neupućeni mogu zameniti sa monotonijom, a nezahvalni dosadom.

Bez semena sjaja biće nemoguće vratiti se tamo. Biće zaglavljen u pravom životu i svim mukama koje on donosi. Raj, čak iako je postojao u njegovoj glavi svega par sati, biće izvan njegovog domašaja. Zar nikada neće ponovo sedeti za svojim stolom, raditi na svom kompjuteru, podići slušalicu svog telefona? Zar nikada neće ponovo videti „Harvija“, fantomskog dilera čija bi pojava najavila kraj efekta semenki sjaja i korisnikov neminovni povratak u surovu stvarnost?

Zavalio se u jastuke. „Zaista loša vest“, rekao je vraču.

Autor: Frenk Rodžer
Prevod: Srđan Ajduković

Planetes

Godina snimanja: 2003.
Broj epizoda: 26

Godina je 2075. Nafta je odavno potrošena, a Mesec, taj Zemljin neumorni pratilac rošavog lica, ne samo što je kolonizovan već je i prepun novootkrivenog izvora energije. Astronauti, svemirski letovi i boravak u nultoj gravitaciji deo su svakodnevice ljudskog života.





Međutim, na put još bržem razvoju svemirskih putovanja staju tvorevine kratkovidih žitelja 20. veka – raznorazni svemirski otpad poput matorih, pokvarenih satelita i njihovih komponenata, delova letelica, osoba sahranjenih u svemiru i ostalih zvrčki koje prete da se sudare sa nekim od brodova koji lete na Zemlju ili sa nje. I tu, dragi čitaoci, na scenu stupaju junaci naše serije – pripadnici odeljenja za uklanjanje otpada svemirske stanice Seven, koja je u vlasništvu Technore, kompanije-giganta.





Naravno, vama je serija u najavi već dosadna i počinjete da se pitate kakve veze svemirski đubretari imaju sa bilo čime i kakav je to anime bez nindži sa specijalnim moćima, bez opakih samuraja, bez obnaženih, prsatih teta i dosta acije i krvi. Odličan anime!, izdirem se na vas časteći vas usputnom ćuškom i, prekidajući vam tok misli, zakrvavljenih očiju buljim u vas dok se ne povinujete mojoj volji i poverujete mi.






Sada sledi par reči o animeu. Dakle, kao što je prethodno rečeno, priča prati ekipu svemirskih đubretara i prikazuje njihove dogodovštine u svemiru. Serija je u suštini tvrda SF ljubavna drama koja se bavi gomilom pitanja počev od odnosa među ljudima i među nacijama, odnosom između velikih kompanija i njihovih zaposlenih, uticajem tih kompanija na svet, položajem siromašnih zemalja u odnosu na razvijene i jake, monopoloizacijom svemirskih resursa, terorizmom, ljudskim avanturističkim duhom, kolonizacijom Sunčevog sistema... Jasno vam već postaje da pred sobom imate seriju koja se, kao i svaki dobar SF, bavi gomilom pitanja i problema koji ili već postoje ili, pak, prete da nastanu.





Pored gore navedenog dodajte zanimljive likove, realističnu futurističku atmosferu i veoma jaku, toplu i ubedljivu priču iskazanu kroz lep crtež i animaciju i predivnu muziku. Kada sve to saberete, oduzmete, pomnožite i podelite, ostaje vam remek-delo animea koje nijedan ljubitelj naučnofantastičnog žanra neće sebi dozvoliti da propusti.

Toliko od mene. Fingy, over and out. You copy?

Putovanje brojkama

Svi ostali putnici već su napustili šatl pre no što je Bejzil uopšte skinuo pojas i ustao. Mrzeo je uske kabine u kojima je bio primoran da putuje, a nije mogao da podnese ni misao da se gura sa ostalim putnicima. Bilo mu je dovoljno loše da oseti haotični vrtlog toliko umova u njegovoj blizini – bio je to dar (ili pre kletva) zbog kojeg je bio isuviše svestan poganosti života. Na sreću, kada je bilo više od nekoliko ljudi u blizini, sve bi postajalo mrlja i mogao je da ignoriše pojedina osećanja. Misao da mora s njima da deli vazduh mogao je da podnese samo znajući da se isti steriliše u prečišćivačima.

Nasmešena stjuardesa pored izlaza gledala ga je u iščekivanju dok je išao niz kabinu, brojeći pritom svaki korak. Talas nestrpljenja zapahnuo ga je kad joj se približio. Jedanaest koraka.

„Želim Vam ugodan dan“, reče ona dok je silazio iz kabine, pazeći da se ne očeše o nju. Osećanja olakšanja, iznerviranosti i umora iskipeše iz nje, udarajući ga po ramenima i slabeći sve više kako se odmicao. Dvadeset sedam koraka niz tunel za prilaz šatlu i sedam koraka kroz prostor za prijem do pulta službe bezbednosti. Sve vreme je dirkao svoju identifikacionu karticu u bočnom džepu. Zašao je u sferu dosade.

Službenica sa najslabijim mogućim tračkom osmeha ispruži ruku, očekujući da joj dâ identifikacionu karticu. Izvukao ju je, pažljivo je držeći palcem pričvršćenu za dlan, zastao, i onda je vratio nazad. Ponovo ju je izvukao. Onda ju je vratio nazad. Treći put skoro da ju je predao službenici, ali ga neki impuls natera da je vrati ponovo nazad. Izloženost prevelikoj svesnosti drugih i kompulsivna potreba za sopstvenom rutinom – Bejzil nije bio siguran šta je bilo razlog, a šta posledica.

Zapahnu ga oštar nalet iznerviranosti i tračak osmeha nestade sa lica službenice. On joj pruži karticu, srećan što je ritual gotov. Svi ostali putnici već su se ukrcali na Astropolis, a mešavina uzbuđenja i tuceta drugih osećanja koja su se mešala razbijala se pre no što bi došla do njega punom snagom. Deset koraka posle stola obezbeđenja prošao je kroz otvor i našao se u širokom, jarko osvetljenom hodniku. Nekoliko ljudi se kretalo u oba smera, ali ih na sreću nije bilo dovoljno da se stvori gužva. Bilo mu je lakše da ignoriše nabore njihovih osećanja kako su ljudi odmicali pored njega.

Samo šest koraka dalje od mesta gde je stajao, na zidu je bila mapa Astropolisa. Očistivši ekran pažljivo higijenskom maramicom, ukucao je broj svoje odaje na monitor, koji je reagovao na dodir. Položaj njegove sobe pojavio se na mapi kao pulsirajuća zelena tačka. Neki veliki čovek s neurednim brkovima koji su delovali masno pojavi mu se tik pored lakta, čekajući svoj red za monitor. Blaga zabrinutost curela je iz njega. Bejzil ga pogleda iziritirano.

„Dajte mi malo privatnosti, molim Vas“, reče oštro. Čovek je delovao zbunjeno, ali učini ipak korak unazad, a Bejzila sekundu kasnije zapljusnu jači talas uvređenosti, koja kao da se pokoravala nekom od Njutnovih zakona. Posmatrao je mapu pažljivo, računajući gde se njegov apartman nalazi tačno u odnosu na ovu poziciju i koliko će mu koraka biti potrebno za svaki deo hodnika dok se ne nađe u poznatijem prostoru. Kad toliko stvari nije pod njegovom kontrolom, opsesija tačnošću davala mu je osećaj snage. Brka se nestrpljivo nakašlja, ne znajući da je to bilo potpuno nepotrebno, budući da mu se ono isto osećanje koje je Bejzil osetio gomilalo. Bejzil ga je ignorisao, računajući broj koraka i utapajući se u auru smirenosti. Trideset šest koraka do račvanja, zatim levo, pa četrnaest koraka do lifta, a onda dva sprata naviše...

Brka se okrenu i ode da traži drugu mapu, a njegove sve slabije emocije udarale su Bejzila u leđa kao plima koja se povlačila. Bejzil je nastavio da računa, dok nije konačno, u miru sa svojom okolinom, krenuo da korača. Oprezno je izbegavao ljude na putu, pazeći da mu to ne utiče na dužinu koraka. Svetla se ugasiše.

Začuše se uzdisaji i prigušeni krici ljudi kroz ceo hodnik. Ogromni talasi panike i straha zapljusnuše Bejzila sa svih strana, udarajući mu o um u snažnim, konstantnim napadima. Niko se nije pomerao. Posle nekoliko sekundi, u tami se začu pojačan glas.

„Ovde šef odeljenja za tehničko održavanje Eldži Bredislo. Svetla je nestalo u celom habitatu. Molim Vas, budite uvereni da ostali sistemi funkcionišu normalno i da ne postoji nikakva opasnost.“ Zastade. „Pomoćna svetla bi trebalo da već gore, ali izgleda da je došlo do neke odložene reakcije. Ostanite na vašim mestima dok se svetlo ne vrati kako bismo izbegli nezgode. Blagovremeno ćemo Vas obaveštavati o situaciji.“

Nevidljive figure u hodniku su gunđale i zavijale u negodovanju. Ogromni talasi osećanja nestali su, a odmenili su ih manji, noseći sa sobom iziritiranost i brigu. I oni su se ubrzo pretvorili u veliko more s malim talasima i raspršujućom penom, koje je mogao lako da ignoriše. Bejzil se smešio, i dalje brojeći svoje korake. Mehuri izmešanih emocija odavali su mu da je blizu drugih, manje higijenski nastrojenih ljudi, te je lako izbegavao sudare. Za samo nekoliko trenutaka našao se u sigurnom okruženju svog apartmana, gde mu je raspored stvari bio praktično utisnut u um.

Sat vremena kasnije ostali stanari, manje zahtevni u pogledu tačnosti, još uvek su čekali u potpuno mračnim hodnicima, nemajući pojma šta im susedi osećaju. Bejzil je lagano hrkao na svom izuzetno čistom krevetu, gde niko nije bio dovoljno blizu da mu dotakne um.

Autor: Garet D. Džons
Prevod: Miljan Tanić

Galaktika: Svemirska krstarica – krv, znoj i suze

Jedna od dobrih stvari kod pozicije autora u ovom blogu / časopisu je što nikoga ne moram da pitam za dozvolu da napišem ovaj tekst. Pretpostavljam da trenutno postoji dosta ljudi koji imaju želju da kažu štošta o seriji, njenom kraju i onome što im ona znači ali biću sebičan i tu privilegiju ću dodeliti sebi.

Kako početi ovaj tekst? Očigledan odgovor je – rečima, slovo po slovo i tako do kraja, ali nekako mi deluje da reči neće biti dovoljne da prenesu sva osećanja i utiske koji su se u meni gomilali tokom proteklih godina. Mislim da je „Galaktika: Svemirska krstarica“ po mnogo čemu posebna. Po tome što nas tera da osećamo i saosećamo. Po tome što se ne usteže da prikaže naše ružne strane na otvoren i direktan način. Po tome što nas tera da razmišljamo i da, možda, poželimo da se menjamo, budemo bolji. Po tome što prija. Po tome što boli.

Još od prvog gledanja miniserije / pilota osećao sam da sam imao tu ludu sreću da naletim na nešto izuzetno. Da, gledao sam i pre natprosečno kvalitetne serije. Da, te serije su me doticale na poseban način. Ali koliko često vam se desi da gledate čovečanstvo koje biva zbrisano i čiji se ostaci iz petnih žila bore za opstanak? Da vidite obične ljude koji su izgubili sve i našli se u situaciji u kojoj su prinuđeni da, uprkos svemu, guraju dalje u najgorim uslovima. Obične ljude – ne nekakve savršene superheroje, izuzetne i superiorne u svakoj situaciji. Ljude poput nas, sa svim svojim vrlinama, manama, falinkama i ćefovima – hrabre, kukavice, ljude koji greše, ljude koji pate, ljude koji mrze, ljude koji vole, ljude koji su zbunjeni, besni, uplašeni i ne znaju šta dalje. Snaga Galaktike nije u priči, iako je ista prilično dobra. Snaga je u likovima.

Likovi su ti koji će vas nasmejati, iznenaditi, iznervirati, rastužiti, obradovati, razočarati. Živećete s njima, plakaćete s njima, navijati za njih, navijati protiv njih. Neke ćete poželeti da ubijete, sporo i mučno. Neke, pak, da zagrlite, čvrsto. Neki će vam biti uzor, ugledaćete se na njih i hteti da ste im nalik. Za neke ćete poželeti da su stvarni i da ih poznajete, da ste dugogodišnji prijatelji. Poželećete da možete da popijete piće sa njima i porazgovarate iskreno i prisno, prisećajući se starih dana. A onda ćete se setiti da se to nikada ne može desiti i to će vas zaboleti...

Pričajući ovoliko o likovima osećam da činim veliku nepravdu ostalim aspektima serije. Vizuelnom, zbog kojeg ćete pomisliti da ste stvarno tamo i prigrabiti fotelju kada oko vas počne da puca, a komandni centar da se trese. Božanske melodije puštene u pravom trenutku će vam toliko puta nabiti suze u oči da ćete do kraja serije izgubiti broj. Pesme će vam se uvlačiti u glavu i ostajati tamo doveka. Epske scene svemirskih okršaja poslaće vam žmarce niz kičmu, kostrešeći svaku dlaku na vašem telu. Gledaćete kako površina krstarice vremenom postaje nalik licu njenog komandanta – hrapava, izbušena, prepuna kratera – i divićete se njenoj izdržljivosti, ponositi se njome. Jer Ona je ipak najbolji brod u celoj floti. (Čujem li to gromoglasno So say we all?)

Osećam da sam propisno izneo svoje stavove po pitanju serije u globalu tako da bih sada voleo da se pozabavim samim krajem. Završetak neke serije podjednako je važan, ako ne i važniji, od njenog toka. Loš kraj lako nam može baciti u senku ceo dožilvjaj koji smo do tada imali i učiniti da neko delo pamtimo po završnom antiklimaksu. Stiven King je na kraju svog serijala o Mračnoj Kuli rekao da zadovoljstvo ležu u putu, a ne na krajnjem odredištu. Rekao je još da su krajevi bezosećajni. Pa, sve što ću reći je da u trenutku kada je gore navedene reči stavljao na papir, gospodin Stiven King nije imao prilike da odgleda poslednju epizodu serije „Galaktika: Svemirska krstarica“.

Poslednja epizoda je... savršenstvo bačeno na ekran. Ako niste gledali kraj Galaktike, predlažem vam pre svega da odete i u najkraćem roku ispravite tu nepravdu, a takođe i da preskočite ostatak teksta jer slede SPOJLERI. Izvinjavam se zbog velikih slova ali morao sam propisno da naglasim – nikako ne bih želeo nekome da upropastim doživljaj. Elem, savršenstvo. Pre svega, kombinacija osećanja koju epizoda izaziva je pun pogodak – od smeha, tuge, napetosti, ponosa, straha, iznenađenja do radosti i olakšanja pronađenog u prihvatanju činjenice da je krug propisno zatvoren i da je stvarima došao kraj. Dalje, audio / vizuelno zadovoljstvo – gledanje scene kada Galaktika napada Koloniju i na svojoj oplati oseća svu snagu sajlonske retalijacije izazvalo je (ako izuzmemo ozlojeđenost i bes protiv onih što bi da povrede Staru Curu) najblaže rečeno stanje opijenosti i čulnog preopterećenja. Tu je takođe i saradnja Crvenoprugaša i ljudi, kao i okršaj Centuriona – ne znam zašto, ali posmatrati goleme robote kako se obrušavaju jedni na druge bio je baš moćan osećaj.

Muzika je, kao i uvek, bila savršeno uklopljena u zbivanja na ekranu tako da je ova rečenica u stvari samo jedan dugački pleonazam. Gluma je – još jedan pleonazam – bila vrhunska, kao i do sada. Ako se iko usudi da tvrdi kako je vreme kada su Titani hodali Zemljom prošlo, dovoljno je da pogleda glumačku postavu Galaktike i da vidi koliko nije u pravu. Rasplet, verovatno najkritikovaniji deo finala sasvim je odgovarajući; posle inicijalnog izenađenja, shvatate kako zapravo drugačije i nije moglo biti. I prihvatate to. I zadovoljni, bez suza, ne, one još ne dolaze, gasite vaš plejer i razmišljate o svemu čemu vas je serija naučila. O putu koji ste prešli uz nju. O tome koliko vam znači i kako vas je sve dotakla. O odgovornosti koju je pred vas stavila. Razmišljate, i shvatate da je zarobila i prikazala ono glavno. Jer, naš život je baš to – krv, znoj i suze.

Autor teksta: Miloš Milivojević

Sve sto je dobro...

Pocetak
prvi kontakt

Iako je se sve ovo desilo pre tri godine, izgleda mi kao da su prosle eone od tog dogadjaja. Nastanak ideje o casopisu „ANTARES”. Svi smo bili mladi tada, puni entuzijazma. Ja sam tad bio veoma malo ukljucen u bilo kakvu raspravu oko organizacije ili casopisa. Ponudjeno mi je da pisem o novim filmskim ostvarenjima, recenzijama i sve vezano za sedmu umetnost. U to vreme sam ne razmisljajuci pristao. U to vreme sam bio nov clan, nov prijatelj, poznanik, kako vec da se nazovem (npr. newbie). Tada je sve izgledalo da ce uspeti, da ce biti nesto od toga. Gadno sam se prevario.

Vendetta
drugi talas

Kao sto sam rekao, ja nisam bio ukljucen u glavnu raspravu oko casopisa. Bio sam zaduzen za filmove i kao prvi zadatak jeste bio da pisem o tada novom filmu „V for Vendetta” radjen po istoimenom stripu. Imao sam tehnickih problema sto sam trebao da pisem o filmu kojeg nema u nasim bioskopima, i u video klubovima. Nije bilo ni bioskopske verzije snimka (da, da...piraterija losa stvar, ona unistava bioskope, cuo sam za taj klise). Od glavne organizacije (koliko mi to sada smesno zvuci) sam dobio rok za predaju teksta. Tada je sve to islo ozbiljno. Imali smo snage i elana. Meni sto je jedino ostalo da uradim jeste da se okrenem internetu i nadjem pet recenzija filma, prevedem, i prepricam. Imao sam uzasnu krivicu sto sam to radio. Tada mi delovalo to ozbljno (po koji put sam napisao), imao trip da ce me neko smarati zbog toga. Sada kad se setim toga, dodje mi da puknem od smeha. Sva sreca, moja savest je mogla mirno da spava, jer sam uspeo da nadjem bioskopsku verziju filma i da je odgledam. Sve sto sam napisao je valjalo. Propustio sam neke detalje, koliko zbog loseg zvuka, toliko zbog jos losijeg titla. Predao sam tekst, i to nije bio kraj. Tekst je bio nocna mora za lektore. Prvo sto sam tada imao greske gde sam brkao „jer” i „jel”, pravopis unakazen. Kao da sam uzeo olovku (u ovom slucaju tastaturu) prvi put u ruke i krenuo da pisem. Drugo, sto je zapravo jedan od razloga za los pravopis, sto sam neke reci lose prevodio sa engleskog. Engleski mi je tokom godina toliko zardjao, i dalje je, da sam neke reci bukavlno izmisljao na licu mesta. Grozno. Sve u svemu, tekst je primljen. Dosta je izmenjen, ali je primljen. Sto se mog posla tice, ja sam svoje zavrsio.

Kraj?
treca vrsta

Za to vreme, organizacija je trebala da se dogovori u kojoj formi ce casopis da izadje. Para nije bilo za stampano izadnje. Bilo je pitanje da se uradi neka „fensi” grafika, ali to je trazilo previse ljudi a to nismo imali. Na kraju, posle pola godina (od pisanja mog teksta) ako ne i jace, dogovor je pao da se uradi e-zine (ako se to tako zove). Ceo broj, nazvan nutli broj misleci da ce ih biti jos u buducnosti, je okacen posle godinu dana kao prost tekst na neki server. Najprostije sto je moglo da se uradi. Tekstovi sredjeni, neki su ostavljeni za sledece brojeve i sve je bilo super i na kraju je krenula rasprava oko sledeceg broja. Tu je entuzijazam polako poceo da pada.
Tri godine kasnije, dve godine od izlaska nultog broja, od casopisa nista. Za to vreme je pao samo jedan dogovor a to je da otvorimo blog gde cemo pisati tekstove, pa kad se tekstovi nakupe, krecemo sa sledecim brojem casopisa. Problem sto se malo ljudi javilo. Jedan clanak u dva meseca. Ponekad ja razbijem monotimiju i napisem neku filmsku novost, i dalje imam taj posao, ali sve je bilo uzaludno.

Epilog

Sutra ce biti tacno tri godine od premijere filma „V kao Vendetta”, i tri godine od priprema za nulti broj (i dve godine od objavljivanja nultog broja), i to sam zapravao shvatio dok sam zavrsavao ovaj clanak. Da li je to neki znak sto sam uzeo tri godine posle priprema/premijere, u isto vreme ,da pisem jos jedan clanak? Ili mozda samo puka slucajnost. Sve u svemu, iako mi se pravopis nije nesto popravio, u meni i dalje ima snage za jos jedno ozivljavanje casopisa. Pitanje, da li ima sta da se ozivi ovde? Ili da se pomirimo sa sudbinom da je sve odavno gotovo.

Iron Man

Priznajem da superheroji nikad nisu bili u mom fazonu iz nekog razloga. Da li su u pitanju, smiješni kostimi, nemogućnost identifikacije ili nešto treće ne znam, ali od kad sam se kao mali dokopao stripova, to su prvo bili Asteriks i Talični Tom, pa nešto kasnije Alan Ford ubrzo je naišao i Dilan Dog a kad su krenula na sve strane američka izdanja pronašao sam se u Vertigovim izdanjima (recimo Grad grijeha i V kao Vendeta). Jednostavno, nikad nisam volio stripove o superherojima. Ni sa filmovima nije mnogo drugačije, Supermen mi nikad nije bio nešto zanimljiv, Betmena sam volio, ali u borbu za mog omiljenog ljudskog lika nije uspjevao ni u prvih deset da stigne. A onda je prije par godina krenulo ludačko štancovanje filmova o superherojima i izuzev prva dva dijela X-Men-a oni su bili poprilično očajni, Hulka sam ugasio posle 20 minuta, Spajdermen 2 me je uspavao a za Derdevila sam mislio da predstavlja nečiju šalu a ne ozbiljan film. Novi Supermen nije ništa bolji, kao ni Ghost Rider (koji je simpatičan na jedno gledanje, ali je svejedno prilično loš film). Tako da kada sam otišao u bioskop da gledam Gvozdenog čovjeka, nisam očekivao skoro ništa, a trebao sam. Prvi film koji Marvel producira potpuno sam je sigurno i najbolji film koji je rađen po nekom njihovom stripu, snimljen sa mnogo dobrog ukusa, odličnom raspodjelom uloga, dobrim ritmom i skoro nimalo patetike. Toni Stark je plejboj, alkoholičar ali i genijalan um na čelu Stark Industries, zaslužan za mnoge izume koje su unapredile ratnu mašineriju širom svijeta i oko njega se vrti ova priča. Nakon što ga u Avganistanu otme teroristička organizacija 10 prstenova, držeći ga mjesecima u zatočeništvu i tražeći od njega da im sagradi moćno oružije Jerihon Toni Stark biva promjenjen čovjek i praveći odijelo koje mu omogućava da leti, da ispaljuje rakete i šta sve ne odlučuje da se bori protiv dojučerašnjih partnera, ratnih profitera. Naravno, ne treba se previše obazirati na ovaj pokušaj kritike potrošačkog profila Američke vlade, te način na koji trenutnu ratnu situaciju širom planete koriste raznorazni trgovci oružijem, jer ovaj film nije nikad zamišljen da pravi neku ozbiljnu kritiku, ali svaka čast što su pokušali (ako vam se gleda film sa tom tematikom, preporučujem Lord of War). Najbolji potez produkcije ovog filma je dodijeljivanje naslovne uloge Robert Dauni Džunioru koji je učinio da zavolimo lika od prvog momenta, ne znam kakav je Toni Stark u stripovima, ali na filmu je apsolutno genijalan. Zapravo, čitav film i jeste o njemu, nema klasičnog trošenja vremena na objašnjavanje negativca već gledamo kako Toni eksperimentiše na Mark I, II i III dok istovremeno pokušava da razrješi zbrku u svojoj firmi. Film je veoma duhovit, ima mnogo dobrih fora i neprestano ćete se smijati prve 2/3 filma. Od ostalih uloga tu je Gvinet Paltrou (treba li reći, očajna uloga) Džef Bridžis (vrlo zabavan, naravno) i Terens Hauard. Efekti su, treba li pominjati, vrhunski a muzika koja prati sve je veoma dobra, i za nju treba zaista skinuti kapu. Sve u svemu, pogledajte ovaj film, dobro ćete se zabaviti, nasmijati i uživati u odličnoj akciji.

Battlestar Galactica: Razor

Scenario: Michael Taylor
Režija: Félix Enríquez Alcalá

Dugo očekivana četvrta, poslednja sezona serije “Battlestar Galactica”, hvaljene i nagrađivane SF drame, konačno počinje u petak 4. aprila na SciFi kanalu. U prethodne dve nedelje su prikazana dva specijala: “Revealed” i “Phenomenon”, a nova sezona dobija više promocije i publiciteta u medijima nego ikada. Štrajk scenarista je okončan, pa će serija sasvim sigurno dobiti obećani završetak. Snimanje preostalih epizoda je u toku, ali je malo verovatno da će sve one biti prikazane tokom ove godine (SciFi kanal je još pre štrajka namerovao da sezonu podeli i prikaže prvih 10 epizoda 2008. a sledećih 10 tokom 2009). Odobrena je i pilot epizoda spin-off serije “Caprica”, koja će se baviti događajima nekoliko decenija pre radnje “Galaktike”, i opisuje nastanak AI robota, Sajlonaca, i onome što je dovelo do njihove pobune i rata protiv ljudi. U međuvremenu je 3. sezona konačno izašla i na DVD-ju za region 1 (američko tržište), koji između ostalog sadrži “The Resistance” vebizode (ranije dostupne samo na Internetu, u verzijama slabog kvaliteta skinutim sa SciFi vebsajta), brojne izbačene scene, kao i produženu verziju epizode 3.9 “Unfinished Business” sa 20 minuta materijala više.

Jedna od vesti je i da je “Battlestar Galactica: Razor”, TV film koji je prikazan u novembru prošle godine, nominovan za prestižnu nagradu “Hugo” u katerogoriji dramske prezentacije u kratkoj formi. Za fanove serije, “Razor” je predstavljao način da se prekrati izuzetno dugačka pauza između kraja treće sezone (mart 2007.) i početka 4. sezone, koji je više puta odlagan, ali film predstavlja više of običnog “fillera”, što i ova nominacija potvrđuje.

Ideja za snimanje filma nastala je kada su se predstavnici Universal Studios Home Entertainment, ogranka studija NBC-Universal, obratili SciFi Kanalu sa predlogom da delimično finansiraju dvostruku epizodu u obliku TV filma koji bi bio prikazan na televiziji i vrlo brzo posle toga bio izdat u DVD formatu. Producentima i scenaristima „Galaktike“ se ideja da epizoda koja bi bila prikazana između treće i četvrte sezone serije ima na neki način zasebnu priču, koja se ne bi nadovezivala na kraj treće sezone. Zato su odlučili za priču koja bi u vremenskom okviru serije predstavljala povratak u prošlost. Jedna od ideja bila je da se prikaže život glavnih likova u Kolonijama pre napada Sajlonaca, druga je bila da se prikaže Prvi rat sa Sajloncima, 40 godina ranije, ali su Ron Mur (Ron Moore) Moore, Dejvid Ajk (David Eick) i ostali scenaristi i producenti posebno želeli da se vrate na priču o admiralici Heleni Kejn (Helena Cain) i brojnom brodu Pegaz (Pegasus).

“Razor” je premijerno prikazan 24. novembra 2007 na SciFi kanalu, a u saradnji sa Microsoftom, film je (takođe u kraćoj, TV verziji) prikazan u izvesnom broju bioskopa u desetak velikih gradova SAD, mada suga mnogi videli par nedelja i pre zvanične premijere, kada je “procureo” na Internet. SciFi kanal je kao najavu za film ponovo ponudio seriju od 7 kratkih (2-3 minuta) web-epizoda -“vebizoda” - na svom vebsajtu. Za razliku od ranijih “Resistance” vebizoda, koje su predstavljale materijal originalno napisan i snimljen sa namerom da bude objavljen isključivo u tom formatu, ove vebizode - poznate kao “Adamini flešbekovi” – jesu zapravo scene snimljene za “Razor”, ali je većina njih izbačena iz kraće, TV verzije. Izuzetak predstavljaju prva dve webizode, koje je režiser Vejn Rouz (Wayne Rose) snimio specijalno za objavljivanje na Internetu, i kraj poslednje, 7. vebizode, koji zaokružuje Adamina sećanja na drugačiji način nego filmska verzija ( u ovom delu se na kratko pojavljuje Metju Benet (Matthew Bennett) u ulozi Sajlonskog agenta Arona (Aaron) Dorala, što je i jedini razlog zašto je glumac potpisan kao guest star u “Razoru”, mada se u samom filmu ne pojavljuje). Deset dana posle prikazivanja na televiziji, 4. decembra 2007., duža verzija filma (104 minuta, naspram 88 minuta duge TV verzije) je izdat u DVD formatu.

Može se reći da je pre reč o izuzetno dugačkoj epizodi nego o filmu – što je potvrđeno i uobičajenom špicom TV serije (mada bez onog prologa koji nas obaveštava da je „Sajlonce stvorio čovek“, itd.), koja nedvosmisleno obaveštava da je, ipak, reč o epizodi serije „Battlestar Galactica“, a prisutan je i podsetnik na ranije epizode (u ovom slučaju to su, naravno, epizode iz sredine 2. sezone). Čak i lista glumaca iz stalne postave koja počinje nakon špice uključuje imena glumaca koje se uopšte ne pojavljuju u „Razoru“, a izvesne izmene u odnosu na 3. sezonu pokazuju da je reč o stalnoj postavi za 4. sezonu serije. „Razor“ se čak produkcijski vodi kao Battlestar Galactica 4.01 / 4.02, mada hronološki spada u drugu sezonu, a koncentriše se na bojni brod Pegaz, umesto na Galaktiku, i opisuje događaje posle smrti ranijih komandanata Pegaza, admiralice Helene Kejn, Džeka Fiska (Jack Fisk) i Berija Garnera (Barry Garner), kada Li Adama “Apolo” (Lee „Apollo“ Adama) preuzima komandu bojnog broda Pegaz. Hronološki je epizoda smeštena negde između epizode 2.17 „The Captain’s Hand“ i 2.19 „Lay Down Your Burdens“ (što potvrđuje i sama špica, na kojoj je broj preživelih određen kao 49579, što je broj naveden u špicama epizoda 2.18 i 2.19). Međutim, putem brojnih flešbekova, film obuhvata još dve vremenske ravni. To je pre svega priča o Pegazu pod admiralicom Kejn, 10 meseci ranije, u vreme početka rata, koja obuhvata događaje koje smo iz druge ruke već saznali u epizodama 2.10, 2.11. i 2.12 („Pegasus“/“Resurrection Ship 1.deo“/“Resurrection Ship 2.deo”). Nameće se poređenje između izbeći poređenje između Pegaza i Galaktike, čiju smo borbu za preživljavanje neposredno posle uništenja Kolonija gledali u Miniseriji i početku 1. sezone, ali priča o Pegazu je dijametralno drugačije. Možda bi neko posumnjao u to da li je moguće stvoriti uzbudljiv film sa zapletom koji smo u glavnim crtama već saznali i čiji ishod već znamo; međutim, reč o vrlo snažnoj priči, koja je činila okosnicu nekih od najboljih epizoda serije (trilogija „Pegasus“/“Resurrection Ship 1“/“Resurrection Ship 2“). Pegaz i Kejnova su tada bili antagonisti iz istih redova, mračna strana Galaktike, podsetnik na to do čega može da dovede beskrupulozni militarizam, ali i na kakve zločine i divljaštvo je ljudska rasa sposobna. Sada je zli blizanac dobio glavnu ulogu i antagonisti su postali protagonisti. Od glavnih likova serije, veće uloge u "Razoru" igraju jedino Li Adama (Džejmi Bamber - Jamie Bamber), admiral Vilijam (William) Adama (Edvard Džejms Olmos - Edward James Olmos), i Kara Trejs „Starbak“ (Kara „Starbuck“ Thrace – Kejti Sekof - Katee Sackhoff). U filmu se, pored admiralice Kejn, u sjajnom tumačenju Mišel Forbs (Michelle Forbes), ponovo pojavljuju još neki likovi iz posade Pegaza koje smo upoznali u 2. sezoni: pukovnik Fisk (Grem Bekel - Graham Beckel), šef mehaničkog osoblja Piter Lerd (Peter Laird) (Vinsent Gejl - Vincent Gale), kao i poručnik Torn (Thorne - Fulvio Cecere), koga se bez sumnje svi dobro sećaju po specifičnim metodama “ispitivanja” sajlonskih zatvorenica. Pored njih, u “Razoru” se pojavljuje i prvobitni izvršni oficir Pegaza, o čijoj smo sudbini saznali iz druge ruke u epizodi “Pegasus”, pukovnik Belzen (Steve Bacic). Ipak, centralni lik ovog filma, lik koji povezuje različite ravni priče, je jedan sasvim novi li, osoba koja do sada nismo imali prilike da upoznamo u seriji, Kendra Šo (Kendra Shaw), oficir na Pegazu, koju glumi mlada i ne mnogo iskusna australijska glumica portugalsko-norveško-englesko-kineskog porekla, Stephanie Chaves-Jacobsen.

Naziv filma - razor - na engleskom znači žilet, alije i deo prideva „razor-sharp“ u kom simbolizuje oštrinu. Izraz „razor“ je već upotrebljen u 2. sezoni, „Resurrection Ship“, 1. deo“ – Kejn njime označava marince koji su „potpuno pouzdani, potpuno lojalni“, i kojima će poveriti izuzetno važan zadatak – atentat na komandanta Adamu i preuzimanje komande nad Galaktikom. Na ovoj metafori je zasnovan film „Razor“. Izgleda da ovom rečju stanovnici 12 Kolonija iz sveta serije Battlestar Galactica ozmačavaju bilo kakvo oštro oružje ili oruđe, pošto je predmet koji u filmu fizički predstavlja ovaj pojam nož na rasklapanje, koji vidimo već prvoj sceni filma, u ruci žene koju ubrzo upoznajemo kao Kendru Šo. Za nož se kasnije ispostavlja da je igrao značajnu ulogu u životu admiralice Kejn, i koji ona predaje svom pulenu, Kendri, čineći je tako simbolički svojom naslednicom. Film se može posmatrati kao priča o životu jednog od “potpuno pouzdanih, potpuno lojalnih” vojnika, o načinu na koji je Kendra Šo od obične mlade osobe, karijeristkinje koja nije želela da provede život na bojnom brodu, postala gotovo savršen „razor”, osoba koja je spremna, kako joj je to objasnila njena mentorka, admiralica Kejn, da zanemari strah, moralne skrupule, ili odvratnost prema nehumanim stvarima koje mora da učini. Ali, kako Kendrina sudbina pokazuje, takva osoba predstavlja oružje koje je pogubno ne samo za druge, već i za sebe.

Dve glavne priče u filmu jesu ona o Pegazu i Kejnovoj, koju pratimo kroz Kendrine flešbekove, a druga se odigrava u sadašnjosti (tj. posle epizode 2.17), kada Li Adama preuzima komandu Pegaza i odlučuje da poradi na pridobijanju posade Pegaza tako što će za svog izvršnog oficira postaviti osobu iz njihovih redova, koja, po sopstvenim rečima, predstavlja „zaostavštinu“ pokojne admiralice – Kendru Šo. Pored toga što popunjava praznine iz 2. sezone, ova ravan priče služi i kao upoznavanje sa zagonetnom Kendrom, ali i kao uvod u još jednu priču – o važnoj misiji koju Adama poverava svom sinu, a u kojoj učestvuje ekipa sa Pegaza, predvođena Kendrom Šo i Starbak. Misija za Adamu ima posebnu važnost jer je povezana sa jednim veoma važnim događajem iz njegove prošlosti, 41 godinu ranije, iz vremena kada je bio mladi pilot koji je svoj prvi let imao poslednjeg dana Prvog rata sa Sajloncima. O tome saznajemo preko flešbekova u kojima Adamu igra Niko Kortez (Nico Cortez), koji savršeno oponaša Edvarda Džejmsa Olmosa. DVD verzija sadrži i veoma važan flešbek iz detinjstva Helene Kejn, u kome vidimo šta se njoj desilo tog istog poslednjeg dana rata. Kroz flešbekove Adame, odnosno Kejnove, uvodi se i treća vremenska ravan priče, što je za fanove serije možda i najznačajnije: „Razor“ pruža nove informacije o prethodnom ratu i o nastanku humanoidnih Sajlonaca, a ovo je i prvi put da se u seriji vidi famozni prvi rat Sajlonaca i ljudi, i prvi put da se u njemu pojavljuju prvobitni, metalni Sajlonski „centurioni“, koji su izgledali drugačije od kasnijih modela, ali su za razliku od njih, imali sposobnost govora, a najverovatnije i razmišljanja. Pre toga smo ih videli u Miniseriji, ali samo kao muzejski eksponat i crtež u specifikacijama. Ovi prvobitni Sajlonci zapravo izgledaju i govore isto kao Sajlonci u staroj „Galaktici“ Glena Larsona iz 1978., što prestavlja omaž toj seriji – s tom razlikom što ih su u staroj seriji glumili ljudi u kostimu, a ovde su u pitanju CGI figure. Ključni lik oko koga se vrti cela misija je ipak Hibrid, u tumačenju Kembela Lejna (Campbell Lane), zagonetno biće poput onih ljudi-mašina sa nejasnim proročanskim sposobnostima koje smo upoznali u 3. sezoni. Ovaj Hibrid je ipak poseban i po starosti, i po svojoj ulozi, i po tome što mu je govor znatno razumljiviji, a pojava daleko upečatljivija i jezivija. Može se reći da “Razor” predstavlja most između 2. i 4. sezone, pošto sadrži i ambivaletno proročanstvo/upozorenje o jednom od glavnih likova serije, koje se nadovezuje na događaje iz poslednje epizode 3. sezone, i najavljuje teme koje će po svoj prilici biti ključne za poslednju sezonu.

Treća reći da je duža, DVD verzija filma superiornija – petnaestak dodatnih minuta čini da priča bolje teče i čini je zaokruženijom, i upotpunjuje portrete glavnih aktera ovog filma, Helene Kejn i Kendre Šo. Posebno to važi za flešbek iz detinjstva Helene Kejn, koji više pomaže da se objasni psihologija njene ličnosti nego bilo šta drugo u filmu, i koji daje i odgovor na pitanje zašto je taj nož na rasklapanje toliko važan Kejnovoj. Sem, toga, ovaj flešbek, pošto je iz vremena prvog rata sa Sajloncima, baš kao i Adamini flešbekovi, pomaže da se napravi jača veza između dve glavne priče „Razora“. Adamini flešbekovi su takođe znatno duži, što pomaže da cela priča o tome šta se to desilo mladom pilotu Vilijamu „Haskeru“ Adami bude mnogo jasnija (TV verzija bi mogla da zbuni gledaoca koji nije video te iste flešbekove u vidu kratkih vebizoda). Da se i ne pominje činjenica da bez svih tih scena, u TV verziji ne dobijamo priliku da vidimo prvobitne, mehaničke Sajlonce u kontekstu scena iz Prvog rata, 40 godina ranije, što prilično narušava doživljaj filma. Produžena DVD verzija sadrži i jedan veoma zanimljiv dugačak monolog zagonetnog Hibrida, u kome se mogu prepoznati aluzije na događaje iz 3. sezone (koji iz vremenske perspektive „Razora“ predstavljaju budućnost) kao i najavu događaja iu 4. sezone. Ovaj monolog, koji u početku nije bio planiran kao deo filma već kao dodatak na DVD-ju, ali je zatim pretvoren u integralni deo filma, postao je predmet brojnih diskusija i tumačenja.

Ukoliko, nekim slučajem, još uvek niste pogledali „Razor“, savetujem vam da prestanete da čitate ovaj tekst, jer ćete samo pokvariti gledanje.

Doživljaj filma će bez sumnje zavisiti od toga koliko je gledalac u stanju da saoseća ili da se zainteresuje i za Kendrinu priču. Problem sa likovima koji služe kao oruđe naracije je da često nisu dovoljno upečatljivi i ne izazivaju dovoljno interesovanje gledaoca. Kad je u pitanju lik Kendre Šo, slučaj je specifičan: ona pomalo deluje kao prazna tabla, odraz ideologije admiralice Kejn, ali je to, izgleda, i bila namera scenarista i zadatak glumice. Njen lik neobičan upravo po nedostatku očiglednih emotivnih reakcija; njeno kruto, odlučno vojničko ponašanje, impresionira čak i admirala Adamu, ali gledalac ubrzo počinje da naslućuje da se iza toga možda krije svesno otupljivanje i gušenje emocija, pokušaj da se, između ostalog uz pomoć droge, savlada razorno osećanje krivice. Kendra je skoro savršen prime žrtve kulta ličnosti: mlada osoba iz privilegovane porodice, bez nekih izgrađenih stavova, koja je prestižni brod poput Pegaza je videla samo kao stepenicu koja bi trebalo da je dovede do zapovedništva flote, a koja zatim potpada u potpunosti pod uticaj admiralice Kejn, koja formira njenu ličnost, pretvarajući Kendru u instrument svoje volje.

Interesantno je da u „Razoru“, naglasak je na međusobnim odnosima nekoliko žena, što nije često slučaj u seriji. Usputno pomenuta činjenica da je Kendrina majka, istaknuta političarka, nedavno umrla, navodi na pomisao da je Kendra – slično kao Starbak- u Kejnovoj našla i neku vrstu zamene za majku, što daje još jednu dimenzijuru rivalstvu koje ubrzo nastaje između Kendre i Starbak – mada je ova druga znatno manje oduševljena pokojnom admiralicom i mnogo je svesnija njenih grešaka, nego što se to činilo u 2. sezoni.

Nema sumnje da je admiralica Kejn jedan od najupečatljivijih i najkontroverznijih likova serije (a to dosta govori, s obzirom na oštru konkurenciju na tom planu), bez obzira na to što se pre “Razora” pojavila u samo tri epizode. “Razor“ prikazuje ljudsku stranu admiralice, čini je trodimenzionalnijom, kompleksnijom, tragičnijom, ali, kao što i ovaj slučaj pokazuje, ne treba mešati „ljudsko“ sa „humanim“. Helena Kejn iz “Razora” je osoba čiji postupci i dalje užasavaju, ali i osoba prema kojoj je moguće osećati mržnju i sažaljenje u isto vreme. Scena koja najviše objašnjava njenu jeste flešbek iz detinjstva, pa je neshvatljivo zašto je ova scena bila među onima izbačenim iz TV verzije filma. Kejnovu smo ranije već upoznali kao čeličnog, nemilosrdnog, militarističkog vođu, za koga cilj opradava sredsva, i čiji je jedini cilj povrediti neprijatelja što više. U „Razoru“ je najpre vidimo u pozitivnijem svetlu, kao energičnu osobu potpuno posvećenu poslu, ali i osobu koja ima prijatelje, ljubavnu vezu, koja je u stanju da se šali, koja je iskreno verzana za svoju posadu. Zatim posmatramo kako je početak rata i užasna vest o uništenju skoro cele ljudske rase i civilizacije pretvara u osobu obuzetu osvetom, i, kako se uskoro pokazuje, osobu spremnu na najbrutalnije postupke, čak i kad protiv onih koje su joj bili najbliži. I konačno, kroz flešbek iz vremena prethodnog rata protvi Sajlonaca, vidimo je kao emocionalnu oštećenu osobu, čiju je ličnost formirala velika trauma u detinjstvu. Nož koji neprestano nosi sa sobom, dok ga ne preda Kendri, za nju je značio podsećanje na trenutak kada je odlučila da prestane da beži i da se suprotstavi neprijatelju, i simbol njene odlučnosti da se uvek bori. Teško je oteti se utisku da je cela njena ideologija bila njen jedini način da racionanizuje postupak zbunjene i uplašene devojčice kakva je bila kada je napustila sestru da bi se spasila.

Prvi od brutalnih postupaka Kejnove hladnokrvno ubistvo prvog izvršnog oficira Pegaza. Mada smo iz epizode „Pegasus“ već saznali, iz Fiskove priče, da su njih dvoje bili bliski i da su godinama služili zajedno, videti to na ekranu je još šokantnije, posebno pošto su prethodne scene naglasile prisnost i kućno prijateljstvo Kejnove i njenog izvršnog oficira. Možda je admiralica doživela Belzenovo odbijanje naređenja kao „izdaju“, ili je hladnokrvno zaključila da je to jednostavno jedini način da osigura autoritet na brodu ulivši posadi strah; ali pošto se ovo dešava relativno rano u filmu, predstavlja možda i najproblematičniji trenutak, pošto do tog trenutka Kejnova na izgled nije pokazivala sklonost ka tako okrutnim i beskrupuloznim postupcima. Simptomatično je da admiralica za novog izbršnog oficira bira Fiska, koji predstavlja tipičan primer prosečne osobe čije reakcije bi se mogle nazvati normalnim (radost zbog pojave civila koje bi Pegaz mogao da zaštiti, zgražanje nad ubistvom Belzena ili nad naređenjem da se civilna flota prepusti sama sebi pošto joj se oduzmu FTL pogoni) ali koja jednostavno nema ni hrabrost, ni odlučnost da se suprostavi, već izvršava svako naređenje, uključujući one kojih se užasava.

Jedna od novih informacija o ličnosti admiralice Kejn je da je bila u ljubavnoj vezi sa Sajlonskim agentom, verzijom modela br. Šest (Triša Helfer - Tricia Helfer), koju smo prvi put upoznali kao traumatizovanu i katatoničnu zatvorenicu sa Pegaza, koja je po naređenju Kejnove mesecima bila izložena torturi koja je uključivala grupna silovanja. Ovaj lik je odranije među ekipom serije i fanovima bio poznat po imenu Đina (Gina), iako njeno ime ranije nije bilo izgovarano u samoj seriji. U podkastu za epizodu „Pegasus“, Mur je objasnio da ona ima ime, Đina, koje je nastalo kao aluzija na pogrdno ime kojim fanovi stare „Galaktike“ označavaju Murovu seriju: „GINO (Galactica In Name Only)“, pošto je, prema Murovim rečima, „Gina“ bila žrtva maltretiranja od strane posade Pegaza, baš kao što je nova serija „Galaktika“ od početka predmet pogrda i maltretiranja od strane fanatičnih obožavalaca stare serije. U „Razoru“, srećemo je kao civila koji radi na Pegazu kao administrator kompjuterskog sistema, koji se predstavlja kao „Đina Invijer“ (Gina Inviere). „Inviere“, kako saznajemo iz Kendrinih usta, znači „vaskrsenje“ na drevnom jeziku Kolonije Geminon, što znači da Sajlonci ili imaju smisla za humor, ili nisu pretereno maštoviti pri izboru imena i prezimena za svoje agente, ali i da „starogeminonski“ ima iznenađujućih sličnosti sa rumunskim, odakle dolazi reč „inviere“ u značenju vaskrsenje. Đinu ovde srećemo u vrlo drugačijem izdanju od izmučene osobe iz 2. sezone, ali se takođe još jednom se potvrđuje da je broj Šest, od svih Sajlonskih modela u seriji, pokazuje najveće razlike među individuama – čak i pre užasnih i traumatičnih iskustava koje će doživeti, Đina se i po izgledu i po ponašanju veoma razlikuje od drugih verzija br. Šest koje smo dosad upoznali. Ovde je vidimo kao prijatnu, srdačnu i na izgled dobronamernu osobu, privlačnog ali skrominijeg i svakodnevnijeg izgleda, koja se jedina ponaša prijateljski prema Kendri od prvog trenutka kada ova dolazi na Pegaz, i kasnije brzo uspeva da stekne njeno poverenje.

Istina, spojler o ovoj vezi procureo je na Internet mesecima pre prikazivanja „Razora“ i s obzirom da je ovo prvi put da je u seriji prikazana homoseksualna veza, izazvala bezbroj diskusija. U samom filmu, međutim, veza Kejnove i Đine obrađena je bez senzacionalizma, a seksualna orijentacija admiralice uopšte se ne postavlja kao tema. Razogovor u kome Đina neobavezno saopštava a Kendri da je u ljubavnoj vezi sa admiralicom, jasno sugeriše, u nekoliko rečenica, da u Kolonijalnom društvu veza između dve žene be predstavlja ništa šokantno, neobično ili izuzetno: Kendra Šo se ne čudi tome što je Kejnova u vezi sa ženom, već što je neko poput nje u vezi sa bilo kim; dok je za priču važno jedino to što se ta osoba ispostavila kao Sajlonski agent. U svetu serije, čini se, kao što pol nije važan za nečiju profesiju, nikome nije važan pol osoba koje stupaju u ljubavnu vezu - što predstavlja zgodno podsećanje da ipak ne treba ispustiti iz vida da je svet Kolonija ipak drugačiji od američkog ili evropskog društva 21. veka. Kao što je svetu „Galaktike“ poptuno uobičajeno da u vojsci i na važnim vojnim i političkim pozicijama u jednakom broju budu žene i muškarci, i niko nikad u seriji nije smatrao značajnom činjenicu da je admiralica Kejn žena, ili što je predsednica žena, sasvim je nevažno i da li je ona heteroseksualna, homoseksualna, biseksualna, ako u Kolonijama uopšte postoje ti ili slični izrazi – što i ne mora da znači da je njihovo društvo u celini naprednije (mi, na kraju krajeva i ne znamo dovoljno o tome kakvi su bili odnosi polova tokom njihove istorije), već samo da je nejednakost zbog pola, seksualnosti, ili recimo boje kože, nešto potpuno proizvoljno i vezano za istoriju konkretnog društva, a ne duboko utemeljeno u biološkim razlikama. Interesantno je da je u seriji – posebno u nekim epizodama treće sezone – jasno naglašeno da nejednakost i predrasude postoje, ali pre svega oneone vezane za bogate i siromašne klase i bogatije i razvijenje Kolonije naspram siromašnijih i zaostalijih.

Mada ne provodi previše vremena na ekranu, Tricia Helfer uspeva da u nekoliko scena lik produbi, čak i bez dijaloga: tako, recimo, scena u kojoj Đina, upravo razotkrivena kao sajlonski agent, pošto je izuzetnom spretnošću i brzim refleksima savladala dva marinca, iznenada okleva pri pokušaju da ubije Kejnovu, sugeriše da je i u ovom slučaju došlo do neočekivanog rađanja ljudskih osećanja u duši (softveru?) “robota” programiranog da tim istim ljudskim osećanjima manipuliše. U tome leži najveća ironija ovog filma, pa i cele serije: "mašine" koje su postale isuviše dobre u imitaciji ljudskih osećanja time su još opasnije, ali ta osećanja se pokazuju kao fatalna i za njih same. Sa druge strane, ljudska bića poput Helene Kejn čine sve da se liše ljudskih osećanja, koja vide kao prepreku i smetnju uspešnoj borbi. Jedna od najsnažnijih scena filma je svakako jeziva scena u kojoj Kejn, pokazujući zavidno shvatanje psihe Sajlonaca, izdaje naređenje poručniku Thornu da muči Đinu na način koji će je psihološki uništiti. Scenarista „Razora“ Majkl Tejlor (Michale Taylor) i tvorac serije Ron Mur su objasnili da je ideja o vezi Kejnove i Đine nije postojala u vreme snimanja epizoda „Pegasus“i dvodelne „Resurrection Ship“, ali je počela da se rađa pošto su scene besa i mržnje koje Kejnova pokazuje prema Đini bile tao snažne, da su scenariste i producente serije dovele do ideje da bi bilo zanimljivo dopuniti priču otkrićem da je admiralica bila lično vezana za osobu koja je razotkrivena kao Sajlonski agent. Ideja je razrađena tokom rada na „Razoru“. Istina, priča je sasvim lepo funkcionisala i bez ovog dodatnog objašnjenja: Kejnova bi, bez sumnje, bila jednako okrutna prema bilo kom sajlonskom agentu, a Đina bi imala jednako dobre razloge da ubije osobu koja je naredila njeno mučenje. Međutim, istina je i da ovaj dodatni zaplet dodaje novu dimenziju liku admiralice Kejn i celoj priči. Nesrećna veza sa sajlonskim agentom za neke gledaoce je razlog da saosećaju sa admiralicom, koja se bez sumnje osećala izdano i povređeno i zaključila da je napravila veliku grešku poklanjajući poverenje nekome. Sa druge strane, njen postupak može još više da užasne zbog činjenice da je Kejnova bila u stanju da naredi silovanje i torturu osobe koju sa kojom je bila veoma bliska, pa čak i u ljubavnom odnosu. I ranije se postavljalo pitanje u kolikoj meri je njena odluka rezultat stvarnog ubeđenja da se mučenjem i psihološkim slamanjem duha zatvorenice zaista može doći do informacija (što se nije pokazalo kao tačno – pošto iz epizode „Pegasus“ znamo da „ispitivanje“ Đine nije dovelo ni do kakvih rezultata, sve dok Kejn nije odlučila da dodeli ovaj zadatak Baltaru), a koliko je razlog ležao u mržnji prema Sajloncima, ili besu što je na svom brodu imala neprijateljskog agenta; sada se postavlja pitanje da li je i koliko u njenoj motivaciji udeo imala lična osveta. Ili je, pak, ona umrtvila svoja osećanja da bi učinila ono isto što bi u svakom slučaju učinila sa zarobljenim sajlonskim agentom? U svakom slučaju, čini se da je da je šokantno otkriće pravog identiteta njene ljubavnice bio presudni momenat u kome se Kejnova lišila i poslednjeg nežnijeg osećanja, i postala pravi "razor".

Najstrašniji i najpotresniji trenuci filma su bez sumnje scene masakra na civilnom brodu, koji istovremeno predstavlja ključni momenat u životu Kendre Šo. Scena u kojoj Kejnova, gledajući sa izvesnom tugom pretučenu i izmučenu Đinu u ćeliji, izdaje užasno naređenje da se streljaju porodice onih „korisnih“ civila koji odbiju da pređu na Pegaz i napuste svoje porodice koje će biti prepuštene sudbini i praktično osuđene na smrt, može se tako čitati kao njena odluka da liši ostataka ljudskosti i bude pravi „razor“, sposoban za najužasnija dela ukoliko proceni da će joj ona pomoći u vođenju rata; ili kao izraz podsvesne želje da svoj izbor i sudbinu nametne i svima ostalima. Ako se ona lišila svih osoba koje su joj bile bliske, od sestre, preko prijatelja do ljubavnice, onda bi i ostali morali da budu spremni da „ostave neke ljude za sobom kako bi sami preživeli i bili u stanju da nastave sa borbom“.

Priča o Pegazu je u velikoj meri mračna strana priče o Galaktici; admiralica Kejn se može videti kao mračna strana Adame, a Kendra Šo kao neku vrstu tamne strane Apola i Starbak (prvobitna namera je bila da ta paralela jače naglasi - među izbačenim scenama koje se nalaze u okviru dodataka na DVD-ju, nalazili su se i flešbekovi na događaj sa samog početka serije, kada su Apolo i Starbak morali da obore civilni brod, Olimpijski nosač, koji je predstavljao opasnost pošto se smatralo da su ga preuzeli sajlonski agenti). Nemoguće je izbeći poređenje između govora koji Kejnova drži posadi Pegaza neposredno posle napada Sajlonaca i dva govora koji je Adama održao u sličnoj situaciji u Miniseriji. Za Kejnovu, bes, mrznja prema neprijatelju i zelja za osvetom su pozeljne emocije, potrebne u ratu (za razliku od na pr. saosecanja, neznosti, potrebe za ljubavlju), i ona je na tim emocijama zasnovala celu taktiku. Kejnova je svojoj posadi ponudila osvetu kao motivaciju, dok je Adama floti ponudio nadu – čak i ako je značilo da mora da slaže kako zna gde je (obećana) Zemlja, jer, po Adaminim rečima, nije dovoljno preživeti, potrebno je imati nešto za šta vredi živeti. Kejn, međutim, nema nikakav pozitivan cilj. Da joj je bilo stalo da pokusa da spase i obnovi ljudsku rasu i civilizaciju, pokušala bi da zastiti civile iz onih brodova koje su sreli, umesto sto im je uzela FTL pogone, pokupila one koji mogu da posluze njenom brodu, i ostavila i da umru. Ron Mur je ovo potvrdio odgovarajući na pitanja fanova ubrzo posle prikazivanja „Razora“, rekavši da je Kejnova smatrala da posle uništenja Kolonija ionako nema budućnosti za ljudsku rasu, pa je samo zelela da nanese neprijatelju sto vise štete.

Adamini flešbekovi su prvobitno (prema podkast komentaru Majkla Tejlora i Rona Mura) trebali da budu isprepleteni sa flešbekovima mlade Helene Kejn, čime bi se još više naglasile paralele između dvoje ljudi koje su traumatični doživljaji na kraju prvog rata sa Sajloncima u velikoj meri formirali – mladić se pretvorio u čoveka koji oseća da uvek mora da se vraća da spasava ljude, i devojčica koja je zaključila da slabe moramo ostaviti za sobom da bismo preživeli. Zanimljivo je da je čak prvobitna zamisao bila da se direktno naglasi paralela između mladog Adame u Prvom ratu, i starog Adame u Drugom ratu, neposredno posle uništenja Kolonija – pa je ovaj flešbek bio ispresecan podsećanjem na scenu iz Miniserije u kojoj Adama bije humanoidnog Sajlonca Leobena šipkom. „Razor“ tako retroaktivno daje moguće objašnjenje činjenice da je Adama iznenađujuće brzo shvatio istinu o Leobenu. Postavlja se takođe pitanje kako je vojni i politički vrh Kolonija reagovao na informaciju da pobunjeni roboti vrše eksperimente na ljudima, da li je ona uopšte ozbiljno shvaćena, i zašto Kolonije nisu bile spremnije na pojavu mogućih humanoidnih Sajlonaca – pitanja kojima bi možda mogla da se pozabavi i spinoff serija „Caprica“.

„Razor“ ima slabosti: u manje važne spada pomalo neuverljiv način na koji je Đine razotkirivena kao sajlonski agent, a u važnije spada nedovoljna motivisanost Apolovog izbora da izda naređenje kojim zapravo Starbak šalje u smrt. Čini se da bi ovaj momenat trebalo da predstavlja Apolov pokušaj da pokaže da kao komandant nije podložan emocijama i da lični odnosi ne utiču na njegove odluke, ali se takva odluka čini preteranom, i na praktičnom planu (zašto bi komandant odlučio da žrtvuje svog CAG-a i najboljeg pilota, umesto nekog drugog člana tima?), o emocionalnom da i ne govorimo (setimo se kako su Apolo i njegov otac, komandant Adama, koji se u „Razoru“ ne protivi Apolovoj odluci, u 5. epizodi 1. sezone, „You Can’t Go Home Again“, bili spremni da rizikuju celu flotu kako bi spasili Starbak). I za samo razrešenje priče bi se moglo reći da je pomalo stereotipno i predvidljivo: nije ovo prvi put da je u ovoj seriji neki epizodni lik odlučio da se iskupi za greške iz prošlosti žrtvujući život za veći cilj. Međutim, ne može se poreći da ovakav završetak jeste u skladu sa likom Kendre Šo i sa pričom o njenom životu.

Poseban problem predstavlja razgovor admirala Adame i komandanta Li Adame, u kome admiral Adama pokušava da postupke admiralice Kejn i Kendre Šo sagleda u kontekstu, ali ih na neki način opravdava. Sud o „Razoru“ u velikoj meri zavisi od toga koliko je gledalac u stanju da se složi ili makar uvaži njegove argumente. Očigledno je da ovo predstavljalo pokušaj da se naglasi da lik Helene Kejn ne treba shvatiti kao psihopatu, zlu ili mentalno bolesnu ličnost, kao negativca serije, već kao osobu koju su formirala određena iskustva i prilike i koja je činila ono što je mislila da mora. Međutim, argumenti koje izlaže Adama nisu baš sasvim uverljivi, što ovu scenu čini jednim od najslabijih delova filma. Najkontroverzniji je njegov sud da Kejnova nije napravila nijednu taktičku grešku – kako bismo inače nazvali njenu odliku da napadne mnogobrojne Sajlonske rejdere, što rezultira u ogromnim gubicima za koji je sama rekla da su prevelika cena za taktički beznačajnu pobedu? Ovaj pokušaj da se uspostavi dihotomija između etičke problematičnosti i navodne taktičke uspešnosti Kejnove ne uspeva, pošto „Razor“ ne nudi dovoljno dokaza da je ona zaista donosila dobre odluke na taktičkom planu. Inače se Adamino opravdavanje postupaka Kejnove može razumeti u kontekstu Adamine spremnosti da preispituje sopstvene postupke: setimo se da je, na samom početku serije, neposredno posle uništenja Kolonija, slično kao admiralica, Adama želeo da vodi rat i napada Sajlonce, dok ga predsednica Rozlin nije ubedila da umesto toga treba da štiti civile i da se posveti očuvanju preživelog stanovništva. Zato Adama zasluge za to što je postupao drugačije od Kejnove odaje bliskim osobama koji su bili tu da mu ponude savete i drugačije mišljenje (predsednica, pukovnik Taj [Tigh], sam Apolo), za razliku od Kejnove koja nije imala nikoga – ali se i taj sud čini problematičnim, s obzirom na to da smo u filmu videli da je problem pre bio u tome što Kejnova nije bila spremna da sluša savete takvih osoba koje su joj nudile drugačije mišljenje, već im je pucala u glavu, tako da su u njenoj okolini mogli da opstanu samo osobe koje su je u svemu slušale, ili zbog toga što nisu smele da joj se suprotstave (Fisk) ili zato što su u potpunosti prihvatile njeno viđenje sveta (Kendra Šo).

Ipak, sve u svemu, radi se o veoma dobroj epizodi serije „Battlestar Galactica“, koju mogu da gledaju ne samo fanovi koji su videli sve tri sezone, već i oni koji nisu videli treću sezonu pošto su čekali njeno objavljivanje na DVD-ju (koji je u SAD objavljen nekoliko meseci posle „Razora“), ali koja takođe dobro funkcionise i sama za sebe, kao TV film, koji bi verovatno bez previše problema mogli da prate i novi gledaoci. Istina, njima bi zatrebala objašnjenja nekih osnovnih postavki serije (ko su Sajlonci, šta su Kolonije, itd.), ali, sa druge strane, gledalac koji nije upućen u seriju, doživeo bi priču o Pegazu i Kejnovoj još snažnije, pošto mu ne bi bila odranije poznata. A iako se preko njega novi gledalac ne bi upoznao na pravi način sa svim glavnim likovima serije, film veoma dobro predstavlja glavne teme, problematiku i atmosferu serije, kroz svoje dve glavne priče: o mašinama koje pokušavaju i uspevaju da postanu što sličnije ljudima, i o ljudima koji pokušavaju, i uspevaju, da postanu mašine ubojite po druge ali i sebe.

Autor teksta: Ivana Cvetanović