Teri Pračet - Glinene Noge

Pretpostavljam da je ovo jedini trenutno živi pisac o kom ne želim da pišem. Nije da me je sramota da pišem hvalospjeve ali postoji neka granica, a kada čitam knjige o Disksvjetu neretko želim preći tu granicu. Takođe postoji pitanje čemu može da služi jedna recenzija o njegovoj knjizi? Oni koji su dosad čitali Pračeta i svidio im se njegov stil su sigurno već pa zarili ovu knjigu, oni koji ga nisu čitali bolje da počnu od početka, od prvih knjiga u serijalu. A treća kategorija? Oni koji su ga čitali a nije im se svidio? Za njih je rezervisan poseban krug pakla, onaj za ljude koji ne mogu da shvate dobru šalu! Naravno da nisam ozbiljan, takvi ljudi su valjda već shvatili da Pračetovo pero njima ne prija te će zaobići ovu knjigu. Ova recenzija je za one malobrojne koji vole Pračeta a još razmišljaju da li da kupe ovo izdanje.

“Glinene noge” pripadaju serijalu o straži i ona je treća po redu koja je izašla kod nas iz tog serijala (“Straža! Straža!” i “Oružane snage” su njeni prethodnici). Od početne premise, grupe uglavnom pijanih policajaca koji se klone nevolje koliko mogu, straža je veoma uznapredovala i zauzima bitno mjesto u podjeljenom gradu Ank-Morporku. Sada imaju čak četiri stražare i gomilu pozornika, od starih znanaca tu su i dalje komandant Vajms (trijezan dugo vremena), narednik Kolon (želi da se penzioniše te čita knjigu “Moja prva stoka”), kaplar Nobs (S.V.St.Dž – sa uvjerenjem da je ljudsko biće), kapetan Kerot (patuljak od 2 metra), Angua (u predlunarnom sindromu) i vodnik Detritus. Naravno tu su i neka nova lica kao što je pozornik Bani-Neverniku-Sa-Infomativnim-Brošurama (sve je rečeno) i patuljak Guzičica – pošto se straža modernizovala vrijeme je da dobije svog alhemičara (a s obzirom da ovaj serijal parodira policijske serije, gomilanje forenzičara u istima je dobilo svoj pračetovski odgovor). Dešavaju se misteriozna ubistva i na komandantu Vajmsu je težak zadatak da to riješi. Pretpostavljam da je svima jasno na šta ovo može ličiti – duhovita Agata Kristi u jednom fantazijskom svijetu s tim što ova knjiga pruža daleko više od kriminalističkog romana, a za to je zaslužan britki Pračetov um koji onda kad ne očekujete izbaci pokoju mudrost dostojnu najozbiljnijih djela. Tako da ćete se svojski nasmijati a onda i malo porazmisliti o takvim pitanjima kao što su heraldika, ateizam, etničke manjine, pravima siromašnih... Ovo je ono što Pračeta izdiže iznad pukog pisca sa smislom za humor, a to je da ovo nije isključivo parodija, već satira u svom izvornom obliku, gdje humor nema samo cilj da zasmije već i da nam nešto poruči. Takođe usudiću se da kažem da je Pračet najbolje nešto što možete naći u Laguninoj knjižari, a vjerovatno i jedan od najboljih pisaca koji je danas živ, ova knjiga je dokaz toga. Možda sumnjate u moje riječi ali kada poslednjih stotinu strana pročitate u jednom dahu shvatićete o čemu govorim i uprkos što znate da je to fiktivan lik poželjećete da komandantu Vajmsu stegnete ruku. Nadam se da ćete u ovom djelu uživati koliko sam ja uživao i da ćete se složiti da je to najbolje uloženih par stotina dinara na neku knjigu novijeg datuma.

Autor teksta: Stefan Đukić