26.11.09

Kalakakovi rođaci


Što je više Kalakak bio iznerviran, to je bio pospaniji. Do vremena dok se našao u maloj trapezoidnoj kancelariji, koja je služila Podsekretaru Prostora kao soba za čekanje, izmorenost ga je zapljuskivala u redovnim talasima, preteći da ga odnese u san. Njegove srednje ruke, koje je inače koristio za delikatan posao, tresle su se od zamora. Brzo je otvorio torbicu i izvadio špric gornjom rukom da bi je zabio u pazuh suprotne ruke, radije nego u mek donji deo korena njegovog zdepastog repa. Zaroptao je jednom dok je metalna igla probijala debelu kožu i osetio hromirani šok probuđivaća u njegovom nervnom sistemu.

Šum propelera ventilacije svemirske stanice kao da se zaoštrio do cviljenja pošto je druga komponenta probuđivača protresla njegov metabolizam. Jedina loša strana je bilo sužavanje njegove bešike, cim na njegovim nervima koji ga je naterao da se pita koliko daleko je najbliži otpremnik. Dozvolio je sebi da oseti zahvalnost zbog nedostatka kafe i njegovo disanje i otkucaji srca su usporili od prvobitnog udarca.

Svetlo je bilo namešteno na nervirajuću talasnu dužinu koja je ljutito grebala njegove oči. Neko je niz hodnik hodao napred nazad, metalni eho koraka. Tri ili četiri sobe od njega, mislio je, i pitao se u čiju li su to čekaonicu stavljeni.

„G. Kalakak?“ reče žena sa vrata, zvaničnim i preglasnim glasom za njegove osetljive uši. Poravnao je nabore na vrhu glave, neučtiv gest za bilo koga ko poznaje njegovu rasu, ali to je prigušilo oštrinu buke. Ona verovatno i onako nije znala pravila ponašanja njegove rase.

Nažalost, njen izraz je govorio da je znala. Ništa nije rekla, samo se okrenula i pokazala mu da je prati. Prešli su vijugav hodnik par spratova na gore i ušli u kancelariju Podsekretara Prostora, gde su ga čekali Podsekretar i dva humanoida.

„G. Kalakak, zar ne?“, pitao je Podsekretar, bacajući pogled na blok na njegovom stolu zarad potvrde pre nego što je Kalakak uspeo da odgovori.

„Veliko mi je zadovoljstvo“, reče Kalakak, spremajući se da započne pripremljeni govor, ali mu je čovek prosto pokazao stolicu.

Podsekretar nije nosio uniformu što je Kalakaku na momenat ulilo nadu da je tu bio dugo, da je neko čija je pozicija u stvarima povezanim sa vladom ostala ista, i da se nije smenjivao sa svakom promenom režima. Međutim zvaničnikova kosa je izrastala iz dvonedeljne vojničke frizure. Kalakak se spremio za još jedno ponovno pregovaranje oko prostora u kojoj je njegova radnja, kroz koje je po njegovom računu prošao trinaest puta do sada.

Druge dve osobe u sobi su sedele tiho. Oboje su bili krupnii i širokoh ramena sa izgledom ljudi koji su odrasli u znatnoj gravitaciji. Njihova poboljšanja su bila praktična, bez pretvaranja da je to prirodno: debeli metalni grebeni su štitili njihove oči i laserska sočiva preko očiju su se menjala sa svetlošću kako su se oni pomerali. Tamne slojevite ploče su se presijavale na njihovim rukama. Kalakak nije sumnjao da su tu bili prisutni drugi, opasniji aspekti njihove forme.

„Ovi Dželidusi kažu da imaju pravo potraživanja prvog zakupca na prostor gde je Vaša radnja“, rekao je Podsekretar.

Iznenađen direktnošću, Kalakak je pogledao par. Oni su bezizražajno gledali u njega. Ponosio se svojom sposobnošću da razume promene u ljudskim izrazima – bilo mu je vrlo vredno u pregovorima sa kupcima – međutim ovo dvoje su bili nečitljivi. Talas premora ga je preplavio, a nije mogao da se ovde ubrizga i oda im na koliko ga je besa njihova tvrdnja inspirisala.

„Ovde sam tri standardne godine“, reče. „Kakva su to njihova prethodna potraživanja?“

„Bili su izvan sveta i mislili da njihov predstavnik okupira prostor“ reče Podsekretar. „Njihovo potraživanje datira unazad četiri standardne godine.“

„Nisu imali načina da provere svoje potraživanje“, reče on učitivo.

„Naš nas je predstavnik prevario“, reče žena. „Sada smo se lično vratili da opet preuzmemo naše preduzetništvo.“

„To je vrlo mali prostor, čudnog oblika“, reče Kalakak. „Sigurno fina bića poput vas imaju pristup znatno većim prostorima?“ Pogledao je u Podsekretara. „Ili bi ih možda mogli pronaći?“ Želeo je da su se on i Podsekretar sastali nasamo; tako bi bilo lakše otkriti koliko je mita bilo potrebno.

„Bez obzira na nedostatke prostora lokacija je odlična“, reče žena. „Odmah iznad Ponoćnih stepenica i preko puta Kongresne Hale gde se održavaju mnoga dešavanja.“

Kalakak je klimnuo da bi istakao svoju dominaciju nad ljudskom gestikulacijom. „Mogu li upitati koju vrstu robe nameravate da prodajete tamo?“

„Uglavnom istu robu koju vi trenutno prodajete“, ona reče. Dozvolila je da joj osmeh pređe preko usana. „Rado bismo vam dali dobru cenu za vašu trenutnu zalihu.“

Dozvolio si je da skupi oči u prorez da demonstrira iznerviranost dok je užurbano razmišljao. Da li bi bilo najbolje – ili uopšte moguće -–da prihvati svoj poraz i proba da pronađe drugu lokaciju i ponovo izgradi zalihu robe?

Bio bi to vrlo naporan rad da očisti svoje stvari i ponovo uspostavi novu prodavnicu. Preko puta Kongresne Hale je, čega su on i ostali prodavci bili potpuno svesni, bila vrhunska lokacija, koju su mogle da prate samo ulaz na Univerzitet ili tezge pri luci, gde su svaki mornar i putnik morali da prođu. Nije mogao da smisli ni jednu lokaciju koju bi mogao da priušti a da ostane solventan. Pre ili kasnije, njegov bi kapital iščezao deo po deo i beda bi zakucala na njegova vrata.

„Da li će stvar biti ispitana pred sudom?“ pitao je, i uhvatio trzaj koji je mogao da označava Podsekretarevu nadu da će se izbeći formalnosti.

Međutim zvaničnik samo reče „Da, naravno.“ Otvorivši prozor na svom stolu, pregledao ga je. „Sledeći slobodan termin je…“ zastao je, pregledajući.

„Mi bismo voleli da se to završi brzo“, reče Dželido žena, a zvaničnik je nastavio kao da je nije čuo, „pet dana od sada.“

To je bilo zapanjujuće brzo i Kalakak se pitao da li su ovo dvoje to shvatili pošto nisu odavali znake raspoznavanja. Ustali su a Kalakak je ostao u svojoj stolici nadajući se da će popričati s Podsekretarom nasamo. No oni su nastavili stajati gledajući u njega, sve dok se on nije predao tome da će izaći sa njima i ustao na noge. Sve troje su se poklonili Podsekretaru pre nego što su otišli.

Napolju dok je hodao ka liftu, Dželidosi su održavali korak sa njim, svako sa jedne strane.

„Shvatamo da je ovo nepogodno za Vas“, reče žena. „Mi smo spremni da vam ponudimo kompenzaciju za nevolje koje to izaziva.“

„Koliko?“ on reče, pozivajući lift.

„Pet hiljada standardnih kredita“, ona reče.

Iako pozamašno, bilo je nedovoljno da nadoknadi gubitak prostora, koji mu je svakog meseca donosio toliko. Zaroptao je nekomično.

„Ponekad mi ne shvatamo da ono što želimo nije dobro za nas“, rekao je muškarac, progovarajući po prvi put. Zurio je pažljivo u Kalakakaka.

„Rituali dominiranja ne rade dobro na meni“, reče Kalakakak, ogrubljujući svoj glas do nepristojnosti. „Videću vas za pet dana na sudu.“ Odlučio je da ne zapali mostove do kraja. „Do tada ću izračunati cenu moje robe i imati krajnju cifru.“ Pustio ih je da misle da je popustljiv dok je pokušavao sa pronađe drugi način da sačuva svoju radnju. Ušao je u lift, no oni ga nisu pratili, jednostavno su gledali dok su se vrata klizeći zatvarala i on odlazio.

Dok je išao ka svom stanu, video je tri figure kako stoje ispred njega. Bili su njegove rase, inače bi zastao, pitajući se da li su Dželidosi odlučili da ga još više pritisnu. Trio se okrenuo u isto vreme da se sučeli sa njim, i on ih je teška srca prepoznao. Rođaci.

#

Kalak je došao na DuploDalje pre deset standardnih godina sa svojom ženom, Aklom. Oboje su bili Balabeli iz dobrih porodica; njihova rođenja su bila normalna i njihovi blizanci su pronašli odgovarajuće partnere i sopstvene poslove.

No Akla je imala skup rođaka koji nisu rođeni u paru već u zloglasnoj i nesrećnoj trojci, štaviše, nastavili su da budu zajedno dugo pošto su izašli iz adolescencije te stoga nikad nisu seksualno sazreli. Nije nešto za šta se nije čulo, svakako, ali neobično.

Nisu bili uspešni u poslovanju i Kalakak se navikao da sluša Akline priče o njihovim poslovnim naporima. Ponekad bi bila vrlo duhovita kad bi pričala o tome, no bez njenog prisustva da ga podseća na njihovo postojanje, shvatio je da je zaboravio na njih. Nije ih video otkako su se Akla i on spojili, na Balabelu, ali ih je prepoznao: bili su čudnovato različitih veličina, nisu bili iste visine i imali su čudnovatu pojavu sa spuštenim ramenima.

Najviši – kako se beše zove? – prišao je Kalakaku.

„Možda me se ne sećate, gospodine“, procvrkutalo je nesigurnim glasom.

„Ja sam Tedesla, ovo su moji srodnici, Desla i Sla. Mi smo u srodstvu sa vašom ženom, Aklom.“

„Ona je otišla“, grubo je rekao. Svetla koridora su krto zujala iza njegove glave. Mogao je da oseti konstantni pritisak na bešici, bez obzira na to što je posetio par otpremnika na putu do kuće.

Rođaci su izmenjali poglede i dogovarali se šapatom dok su čekali. Čuo je najmanjeg, Sla, kako kaže „Ali nemamo gde drugde da idemo!“ i preko volje se sažalio na njih.

„Uđite“, reče.

Pratili su ga, puneći usku sobu koja mu je služila kao trpezarija, spavaća soba i skladište: mrežasti sanduci su bili naslagan u duplom redu uz jedan zid, a drugi su služili kao nameštaj.

Krevet napravljen od naslaga ćilima pokriven plastičnom mušemom je bio blizu dve metalne kutije spojene tako da čine sto. Povukao je ručku na kafeinatoru, podešavajući ga na grejanje i stavio ga na sto pre nego što je krenuo u potragu za šoljama u kutiji okrnjenih šolja sa logom stanice. Pogledavajući na rođake, uzeo je sušeno meso i otvorio ga.

Dvoje su sedeli na podu, zalivajući brzo zalogaje mesa sa gutljajima kafe, dok je Sla činio to isto, prekrštenih nogu na krevetu, kostiju tinejdžerski mekih i savitljivih. Kalakak je odvratio svoje oči i fokusirao se na Tedeslu.

„Osvojili smo nagradu“, reče Tedesla. „Karte za nas troje do stanice.“

„Nagradu?“

„Za kupovinu, zato što smo bili milioniti kupac u novom marketu.“

„Nagradu za kupovinu?“ Kalakak je to uzeo u obzir, razmišljajući o tome. Bilo bi lako da uradi nešto slično sa svojom radnjom – ako je bude imao za pet dana, jetko je razmišljao. Zagrizao je meso, gledajući u Tedeslu.

„Koliko je novca preostalo?“ rekao je.

Tedesla je slegao ramenima. „To je sve, karta.“

„A povratna?“

„Ne.“ Tedesla je pažljivo zastao. „Trebale su biti povratne karte za dvoje ali nas je troje. Tako da imamo povratnu kartu samo za jedno.“

„Koje?“

Slegli su ramenima u savršenom skladu. Kao da je tim gestom izazvan, dan se obrušio na njega, umor mu je puzio kožom kao roj insekata.

„Možete ostati dok ne sredimo stvari“, zabrundao je. Spuštajući svoju šolju, otišao je do kreveta, Sla mu se makao sa puta. Legao je okrenuvši im leđa i pao u san.

Ujutro je video je da su spremili ostatke hrane od sinoć. Pomislio je da su otišli da istražuju, no kad je otvorio vrata koridora, našao ih je kako sede napolju. Ustali su se na noge.

„Ja idem u radnju“, reče. „Da li ste je već videli?“ Oni su klimnuli glavama i pratili ga.

„Nazvao sam je ‘Aklina roba’“, rekao im je dok su hodali. „Prodajem stvari koje je volela. Korinti mehure i druge đinđuve, stvari koje turisti kupuju.“

„Ona je volela takve stvari?“, Sla je pitao.

„Voli“, rekao je.

Krenuli su koridorom ka Ponoćnim stepenicama, krećući se rukohvatom radije nego stepenicama, sa gravitacijom koja ih je činila lakim kao pero. Kalakove mišićave ruke su ga pokretale mnogo brže nego većinu pešaka kroz tunel širok sto metara, čije su strane imale crne stepenice koje nisu pokazivale znaka izanđalosti ili istrošenosti.

„Nije išlo glatko isprva“, reče Kalakak. „Dva puta su me pokrali tokom perioda spavanja, tako da sam unajmio mehanika da je vodi dok nisam tamo.“

„Mehanika?“ pitao je Tedesla.

„Robot“, reče Kalakak. „Većina pokušava da otkupi svoju slobodu ili da otkupe druge, rade šta mogu. Alo2 je dobra vrsta. Smešan smisao za humor,ali dobra vrsta.“

„Mi bismo mogli da pazimo radnju“, reče Sla. „Sa nama ovde, ne bi trebao nekog drugog.“

Nije odgovorio, već ušao u vrata apotekara. „Uobičajeno“, prasnuo je na Erkutia, koji je odgovorio dok mu je dodavao paket loptica soka, „Kada ne bi toliko zadržavao tečnost u svom telu, one ne bi izazivale infekciju.“

Prošao je karticom da plati. „Znam, znam“, reče.

„Ko su ovi sa tobom?“ Erkutio je klimnuo ka rođacima, koji su u krugu stajali iza Kalakaka.

„Rođaci“, reče kratko. Progrizao je kroz lopticu i posisao slano-slatku tečnost, pomešanu sa antibioticima.

„Čuo sam da postoji neki problem sa tvojim prostorom. „ Erkuto reče i Kalakak zastade pre nego što će da požuri kroz vrata. „Neki“, reče. „Znaću više za dan ili dva, moram da osmotrim situaciju.“

„U redu“, reče Erkutio.

Krenuli su ka radnji. Ime „Aklina roba“, napisano u standardnom i Balabel crvenom pismu, je stajalo iznad ulaza, koji je Kalakak proširio o sopstvenom trošku da bi olakšao kupcima ulazak.

Alo2 ih je pogledao sa sedišta iza tezge.

„Mi smo Kalakakovi rođaci. Nećeš više biti potreban“, Sla je mehaniku rekao u zvaničnom tonu.

Kalakak je užurbano rekao „Ne slušaj ih. Posetioci od kuće.“

Alo2 je pokazao da je razumeo sa treptajem plavih sočiva koji su mu služili kao oči. Njegova površina je bila napravljena od mat čelika, pokvarenog na mestima sa ulubljenjima od godina rada na pristaništu. „Radnja je zaradila 541 standard“, ono reče. „Grupa od šest mornara je kupila dvanaest suvenira u 2:11. Dvoje Dželidusa je svratilo ali nisu ništa kupili.“

„Da li su ti nešto rekli?“ upita.

„Hteli su da znaju sumu koju zarađujem“, Alo2 reče. „Pogrešno sam je opisao kao znatno višu nego što zarađujem.“

„Dobro“, Kalakak reče zavidljivo. On nije bio sposoban da laže: sam pokušaj je izazivao da mu nabori kod ušiju poljubičaste što bilo ko ko je znao išta o Balabel fiziologiji nije mogao da promaši. Iako je bio majstor nepotpunog izražavanja i pogrešnih uputa, zavidio je Alo2 na sposovnosti da otvoreno izjavi nešto pogrešno.

„Dželidusi su teški“, Alo2 izjavi apsolutnu istinu i Kalakak mu klimnu mrzovoljno saglasan.

„Pre su koristili dosta mehanika“, reče Alo2.

„Pre?“

„Sujeverni su. Proširili smo glasinu da mehanici sadrže duše koje su tela izgubile – duhove. Ne svi mi, samo par. Duhovi i smrt ih strašno plaše.“

„Šteta što ih ne možemo uveriti da je ovo mesto bilo spremište za tela ili nešto“, reče Kalakak. Prešao je pogledom preko zidova koji su bili prekriveni slojem monotone sumorne plastike preko sivog metala.

Bilo je nejasno koju su prvobitnu namenu za prostor tvorci stanice imali na umu, pre mnogo vekova, ali Kalakak nije video da se koristi za nešto drugo sem skladištenje i podneo je peticije kod tri vlade DuploDalje koje su se stalno menjale, uspevajući u čevrtom pokušaju. Dodirnuo je tezgu, ploču srebrnastog stakla koju je pronašao na rasprodaji u Univerzitetu i opsovao. Rođaci su se odmakli od njega, iznenađeni.

„Šta?“ pitao je Alo2.

„Uložio sam previše rada u ovo da bi ga video otetog“, reče, osećajući se umorno. „Ovo je jedina stvar koju imam da me podseća na Aklu. To je njena prošlost – moja budućnost.“

Okrenuo se rođacima. „U redu. Desla, očisti prolaze iza, Sla, operi zid – prvo otkači šalove pa ih vrati kad završiš. Tedesla, sortiraj tu kutiju razglednica i grupiši ih po jeziku. Alo2, da li bi mogao da ostaneš još par sati i pokažeš Tedesli kako da radi sa čitačom kredita?“

„Gde ti ideš?“ upita Sla.

„Da istražim nešto.“

#

„Ha“, Bo je rekao pošto je saslušao celu sagu. „Dželidosi su loša vest: poznaju zakon izvana i iznutra.“

„Pomislio bi da ne znaju zakone DvaputDalje“, Kalakak reče ogorčeno. Otpio je gutljaj mirisnog čaja koji mu je Bo servirao, koji je odisao žutim, slamnatim cvetovima koji su mirisali poput meda i jabuke.

„Verovatno su čekali moment koji bi im omogućio ovo da urade“, Bo reče. Visok osam stopa, bele kože, ćosav i sa blistavim crnim očima, Boov zastrašujuć izgled mu je omogućavao da održava svoje poslove urednima. „Mnogo ljudi gleda kako se stvari menjaju na stanici, tražeći šansu. Ali kako mogu da zahtevaju tvoj prostor. Mislio sam da je bio prazan pre nego što si se doselio ovde.“

„Bio je“, Kalakak reče. „Ali ovde su bila uskladištena kolica kafe na tri dana u jednom momentu, privremeno. Oni potražuju prostor na osnovu toga što su posedovali većinu tih kolica.“

„Feh“, Bo reče. „Možeš da napraviš da im bude preskupo da te isteraju, pretpostavljam…“

„Teško... Na toj lokaciji mogu da nadoknade veoma veliku sumu prilično brzo. Mnogo veću no što ja mogu da podignem protiv njih.“

„Možeš da sačekaš i vidiš šta će se desiti sledeći put kad se promeni vlada.“

Kalakak je zatresao glavom. „Tada će biti trenutačni zakupci –- većina zakona bi išla u njihovu korist.“

„Kakva šteta“, Bo reče. „sećam se kada si bio prvi put na stanici – trebalo ti je godinu dana da uštediš dovoljno da kupiš građanstvo na stanici, a da ne pominjem koliko je trebalo da podneseš zahtev na taj prostor. Kada ste ti i tvoja žena prvi put došli…“ Pustio je rečenicu da odluta u neprijatnu tišinu.

„Sve je to završeno i prošlo“, Kalakak reče. Otpio je svoj, sad već hladan čaj.

#

Nazad u radnji, opsovao je kada je video nered koji je Sla napravio. Šalovi, postavljeni na zid još mokar od pranja, pustili su šarene boje na beli plastični zid.

„Nisam hteo“, ono reče, skupljajući se nesrećno u sebe. Tedesla mu je prišalo odozada i dodirnulo njegovo rame, gledajući u Kalakaka pogledom koji ga je podsetio na Aklu. Na kraju, ona je naučila da povlači strune njegove krivice poput muzičkog instrumenta. Taj osećaj je sijao u njegovom umu poput Slaovih nesrećnih očiju.

„Nema veze“, uzdahnuo je. „Skini te dole i složi ih. Prodaćemo ih Dželidusima za pristojne pare, siguran sam.“ Namrštio se na obojen zid; boja je bila bledo roze i zelena, pernatog dizajna poput lišća paprati.

Kasno te noći, čuo ih je kako šapuću zajedno, koreći Sla. Pošto su završili, čuo je najmlađeg rođaka kako plače a zatim drugo dvoje kako ga teše.

„Naravno da je čudno ovde“, Desla reče. „Ali sutra ćemo ići i uzeti malene kremaste kolače sa Trga Hrane o kojem je žena pričala. Slatke i lake poput vazduha, ona reče.“

„Nešto ćemo doneti nazad“, Desla je promrmljalo. „Zaslužuje da neko pazi na njega, sada kada nema više njegove žene.

„Nikad ne govori o njoj“, primeti je Tedesla.

„Nikad“, reče Sla. „Misliš da je umrla od nečeg jezivog?“ Drugo dvoje su ga ušutkali i snizili ton u tiho mrmljanje koje nije više mogao da razazna.

Kada su se svetla u hodniku zasjala jutarnjom belinom, dozvolio je pojačanim angstromima da ga probude i popio još jednu od kiselih loptica. Njegova bešika je bila isto kao i dan pre, iziritirana i pomalo bolna, ali barem nije bila gore.

Sla je bilo vedro. Kalakak je njima troma dao slobodan dan, sa šakom vaučera koje je sakupio kroz razmene sa drugim prodavcima.

Alo2 je čistio prolaze kad je on ušao.

„Gde ti je pratnja?“ pitao ga je jetko. Zatresao je glavom. „Poslao sam čopor na Trg Hrane.“

#

„Dobro. Šta ćeš da uradiš u vezi sa Dželidusima?“

„Nema šta mnogo da uradim“, reče. Pomerajući se ka čitaču kartica, dodirnuo ga je, proveravajući sumu. „Idem danas da vidim Podsekretara. Da li bi mogao ponovo da paziš na radnju?“

„A rođaci?“ mehanik reče.

Zatresao je glavu. „Rekao sam im da imaju slobodan dan danas i da me nađu uveče da jedemo zajedno.“

„Pokušali su da me pitaju pitanja o Akli juče.“

„Šta si im rekao?“

„Da ne znam ništa. Mislim da još uvek ne shvataju da oni koji nisu Balabeli mogu da lažu. Nije da se žalim. Srednje mi je juče dohvatalo i nosilo stvari kad sam mu opisao bol koji mi iznenadni pokreti uzrokuju u mojim otpornicima.

Nasmejao se. „Naučiće uskoro, siguran sam.“ Popio je još jednu lopticu soka, osećajući kako mu se šanse popravljaju svakog minuta. Njegovo raspoloženje je potvrđeno kada ga je Podsekretar primio iznenađujuće brzo, međutim brzo je isparilo kada mu je zvaničnik otvoreno spomenuo sumu koju su Dželidusi već dali.

„Ne mogu to da dostignem u tako kratkom roku“, Kalakak je probao. „No možda s vremenom…“

Zvaničnik je zatresao glavom. „Stvari se prebrzo menjaju ovde. Nije bilo vlade koja je trajala duže od šest meseci već preko deset godina.“ Reče. „Ko može da pretpostavi šta će se desiti? Najbolje je da uzmem to što mogu dok mogu.“

„U redu“, Kalakak reče.

Bo je bio slično obeshrabrujuć. „Šimpanza, dole u Klik Baru reče da Podsekretar uzme usamljenog mornara svako toliko, časti ga dobrim obrokom i uglavnom doručkom, nije izbirljiv po pitanju izgleda. Nemam nikoga ko bi ga mogao pritisnuti.“

„A i Dželidusi su ionako bolji u nasilnom pritiskanju“, Kalakak reče. Uzdahnu. „Hvala u svakom slučaju.“

Vraćajući se kući kroz Trg Hrane, naišao je na prodavca nudli kako vrišti na rođake, koji su stajali u liniji, pred zlim čovekom crvenom u licu, ruku zbunjeno sklopljenih zajedno.

„Šta se ovde desilo?“ pitao je, hitajući.

„Pokupe mašinu za supu, sve pomešaju, loše programiranje!“ čovek je vikao, a njegov glas je parao Kalakakove uči. „Skupa mašina!“

„Samo smo gledali u nju“, Sla nabusito reče, ošinuvši repom.

„Mislili smo da bi mogao da uzmeš jednu za radnju“, Desla reče.

„Koliko da bi se popravilo?“ Kalakak reče prodavcu. Voleo bi da može da laže, da se pretvara da ovaj trio, tako očito njegove rase, nije imao veze sa njim, nikakve posledice po njega. No svaki je njihov pokret obznanjivao da su njegovi.

„Pedeset kredita.“

„Daću ti deset ovde i sada ili dvadeset u kreditu u prodavnici.

„Petnaest ovde i sada.“ Prodavac reče i provuče Kalakakovu karticu kroz njegov čitač ukucavajući brojeve dok je gledao rođake. Kao da njegov novac nije oticao dovoljno brzo, mislio je.

„Ne plaćaš mu, zar ne?“, Sla je pitalo. „Samo smo gledali!“

„Očito ste pritisnuli par dugmića“, Kalakak uzdahnu. Pratili su ga kako je zaokružio oko ulaza Ponoćnih Stepenica ka radnji.

„Mogao bi da prodaš mnogo hrane u svojoj radnji“, Sla reče.

„Nismo u zoni u kojoj je dozvoljeno prodavati hranu.“

„Ali prodaješ čokoladu i kutije sa voćem.“

„To je zapakovano.“

„Oh“, Sla reče.

„Večeras možete da pazite radnju sa Alo2“, reče. „Prvo dvoje u petosatnu smenu, onda samo Desla.“

„U redu“, Tedesla reče saglasno.

„Šta ću ja raditi, samo?“ Desla je pitalo, uznemireno.

„Možeš da sediš u radnji sa njima. Samo ne moraš da radiš. No ako ti bude dosadno, Alo2 ti može pokazati kako da pleteš hiber korpe. Njih dosta prodajemo.“

„A šta ćemo mi raditi kad Desla bude radilo?“, Tedesla je upitalo. „Sedeti i plesti korpe takođe?“

„Možda biste želeli da idete da si uzmete nešto hrane u tom momentu i nešto donesete nazad Desli. U tom slučaju, ne gledajte ili dirajte bilo kakve mašine nego dozvolite prodavcu da vam da hranu“, reče. „U svakom slučaju, videću vas ujutro.“

Međutim, u samoći sobe, stvari su odavale utisak praznoće. Isto kao posle Aklinog odlaska, puno neobičnog eha i prostora koji nije mogao da bude popunjen kutijama korintskog želea i bioluminescentnog mastila. Popio je još jednu lopticu medicinskog soka i sažvakao pakovanje suvih proteinskih pahuljica, spirajući ih sa gutljajima mesnatog, masnog čaja, dok je srednjim rukama nanosio losion na drugu, uklanjajući komadiće akumulisane, izrasle kože iščupavajući zanoktice da bi izglačao svaku oštru, zakrivljenu kandžu.

„Nedostaješ mi“, reče glasno u prazan vazduh. „Stvarno.“

#

Sledeći dan, Desla je uspeo da poplavi radnju. Sve troje su imali probavne probleme zbog preterivanja u kremastim kolačima i otpremnik blizu radnje se prepunio i sve vratio nazad. Progacao je kroz prostranstvo prljave vode, otvarajući vrata radnje da bi video još vode kako se skuplja u prolazima, a na njoj ploveći fini prekrivač prašine, dlaka i delića materijala za pakovanje. Zatvorio je vodu kod izvora i pozvao registrovanog vodoinstalatera pre nego je poslao trio da skuplja vodu. Nosio je vodu u četiri prljave kofe u isto vreme do reciklera da bi povratio barem deo para.

„Gledaj“, reče Tedesli. „Vas troje biste mogli da počnete da tražite drugi posao. Izgubiću radnju za tri dana zbog prava potraživanja drugih, i neću imati šta da vam ponudim da radite.“

„Možemo to da uradimo.“ Tedesla reče. Potapšao je njegovu ruku ljubazno. „Ne brini se, Aklin muže. Mi ćemo pomoći u snabdevanju domaćinstva i održavati stil života koji bi ona volela da vodiš.“

„To nije ono na šta sam mislio“, on reče. „Mislim, imaću višak stvari a neću imati mesta gde da ih stavim dok budem tražio prostor za radnju. Soba će biti popunjena.“

Tedeslini nabori na ušima su rečito zadrhtali sa razočarenjem, ali sve što je rekao je bilo „Shvatam.“ pre nego što je otišao nazad da pomogne da se očisti voda sa poda.

#

Između traženja načina da sačuva radnju, pokušao je da im nađe prostor za život, ali je bila navala posetilaca – trgovački sajam se održavao u sledeća tri dana te se tako pomirio sa još jednom nedeljom njihovog prisustva. Napravio im je raspored suprotan od svog, ističući njegovu efikasnost u držanju radnje non stop otvorene, i platio Alo2 duplo od uobičajenog da ih drži na oku.

U međuvremenu je pronašao privatnu jedinicu i pretraživao kroz beskrajne podatke na mreži, pokušavajući da nađe rupu u zakonu između konstantnih poseta otpremniku da ublaži gorenje u njegovim preponama. Stao je na putu kući za još loptica i ignorisao Erkutijeva pitanja. Svaka pretraga je zatvarala još jedna vrata. Kad je došao do radnje, našao je Boa koji ga je čekao sa savetom.

„Jedan od novih zaposlenih je Dželidu porekla tako da sam ih pitao o toj rasi.“ reče Kalakaku. „Moraš da paziš šta im govoriš. Njihova specijalnost su uvrede i klevete, verovatno će te isprovocirati da kažeš bilo šta za šta mogu da te tuže.“

„Kao da uzimanje radnje nije loše samo po sebi?“ Kalakak je progunđao.

„Glasine kažu da bi moglo doći do pada vlade“, Bo reče.

„Tako brzo?“

„Ovo je bila poprilično apatetična vlada; dosta oldtajmera nije previše zadovoljno sa njom.

„No i dalje, kada bi se promenila za dva dana, to bi bila promena brža no što sam je ja ikada video ovde“, Kalakak reče.

„Istina“, Bo reče. „No mislio sam da te pomen toga može oraspoložiti. Kako su tvoji novi dodaci?“

„Danas nisu uradili mnogo, za sada“, Kalakak reče. „Sla je pokušao da pojede ljubimca od turiste sinoć, izgleda, ali ga je Alo2 zaustavio na vreme.“

Bo frknu.

„Uskoro će doći na večeru“, Kalakak reče, pogledavajući na nivo svetlosti u koridoru.

Međutim sledeći ljudi koji us ušli na vrata nisu bili rođaci, već par Dželidusa. Kalakak im se nasmešio učitivo i s podrazumevanjem signalizirao srednjom rukom na Boa, koji se približio, zureći u njih.

„Čuli smo da je bilo sabotaže u radnji“, reče muškarac. Žena je pokazala na boje na zidu pozadi. „I voda“, reče čovek. „Pukla je cev?“

„Mali problem, brzo rešen“, Kalakak reče. Sla i drugo dvoje su ušli kroz vrata na vreme da čuju poslednje reči.

„Da li postoji neki problem?“ Sla upita. Njih troje su takođe prišli da pogledaju Dželiduse.

„Ne želimo da se i dalje šteti naše vlasništvo“, reče čovek. „Spremni smo da ponudimo sumu da smesta ispraznite prostor. Inače ćemo krenuti da vam naplaćujemo štetu na ono što će biti naše vlasništvo.“

„Nikad!“ ogorčeno reče Sla iza njega, Bo je okrenuo očima ka Kalakaku, prenaglašeno nemo izgovarajući reči „uvrede i klevete“.

„Nemate pravo da izbacite ovog čoveka! Vi ste vrlo loši ljudi jer to radite!“ Desla je dodalo.

„Reci mi više o tome“, reče žena, požudno slušajući. „Zašto ga ne bismo smeli izbaciti?“

„Nazvao je ovu radnju po svojoj ženi i ona ostaje ovde da je pazi, sa ljubavlju i pažnjom!“ Tedesla reče uprkos Kalakakovom mahnitom signaliziranju.

Kalakak je otvorio usta da ga ispravi, ali je zatim slegao ramenima i zaćutao.

„Kako to?“ muškarac je zahtevao objašnjnje. „Misliš ona i dalje živi ovde?“

„U smrti, kao i u životu, ona je kraj njega!“ Sla je protestvovalo. „Pazeći na njega sa večitom odanosti.“

„Duh!“ žena uzviknu, prebledevši. Ona i njen sazemljak izmeniše poglede.

„To je trik“, on reče, ali ona zatrese glavom. „Balabeli ne mogu da lažu“, reče. „Vidiš mu nabore na ušima?“

Mogu, Kalakak pomisli, zaboraviti da isprave pogrešne utiske. Akla je otišla na teretnjaku, govoreći da želi da „pronađe sebe“ i nikad se nije vratila. Njeno osamljivanje je nešto nenormalno za njenu rasu i nije želeo da ispravi to što su rođaci smatrali da je mrtva – ona bi, razmišljao je, to više volela.

„Da li ćete povući svoj zahtev?“ pitao je dok su se Dželidusi probijali kroz rođake ka vratima. Žena je pljunula i napravila pokret koji nije prepoznao kao jedini odgovor.

„Dobro urađeno“, Bo reče.

Kalakak je pogledao na rođake blistajući od zadovoljstva. Saplićući se iza pulta, uze neotvorenu bocu alkohola i poče da petlja oko čepa.

„Znači radnja je sigurna?“ Tedesla reče.

„Da“, reče Kalakak, sipajući malo alkohola u šolje oslikane blistajućim zvezdama.

„Ne moramo da tražimo posao ipak! Možemo da nastavimo da radimo u radnji!“ reče Sla.

„Pa“, reče Kalakak. „Ne znam da li bih išao dotle.“


Autor: Ket Rambo
Prevod: Dragana Ličina

15.11.09

Pakleni raj


Džef Kembel je bacio pogled na svoj ručni sat. Jedva je čekao pauzu. Nadao se da će tada naći Harvija sa novom zalihom sjaja. Zavalio se u stolicu i pustio da mu pogled luta kancelarijom.

Video je ljude kako sede za svojim stolovima, zureći u monitore kompjutera, kucajući po tastaturi, javljajući se na telefon, baveći se papirologijom. Kroz prozor je video poslovnu zgradu sa druge strane ulice u kojoj je još ljudi radilo uglavnom isto. Da li je tako po celom gradu? Po celom svetu? Zasigurno tako izgleda.

Kancelarijski život mu je bio smrtno dosadan, i da mu Harvi nije jednog dana prišao, ne bi uspeo da izdrži. Prva doza sjaja mu je otvorila novi svet – i bukvalno i figurativno. Počeo je često da koristi sjaj i više nije mogao da zamisli život bez tih crnih pilula.

Ta prva doza je bila besplatna – sada za njih plaća dobru cenu, ali ne smeta mu. Novac koji potroši se potpuno isplati.

Kada je napokon ušao u kafeteriju bilo mu je drago da vidi Harvija koji gucnu kafu i široko mu se osmehnu.

„Doneo sam malo ovih“, reče on, otvorivši šaku na delić sekunde da bi Džef video nekoliko crnih pilula. Neko vreme su pričali, novac je promenio vlasnika i Džef je stavio u džep svoju novu zalihu sjaja.

Nakon pauze se vratio za svoj sto i morao je da se uzdržava da ne popije pilule odmah. Drugi svet ga je mamio svojim herojskim delima, snažnim osećanjima i jednostavnim zadovoljstvima, ali morao je da sačeka. Pokušao je da se koncentriše na posao koji toliko mrzi i učini ono što se od njega očekuje. Ipak je to njegov posao.

Kada je konačno stigao kući, progutao je pilule, prigrlivši učinak po kojem su dobile ime i prepustio se njihovom ropstvu. Soba oko njega sjaktala je poput opsene, a „drugi“ svet je postajao sve opipljiviji dok nije u potpunosti ispunio stvarnost. Posle nekog vremena sva sećanja na „stvarni“ svet biće potpuno izbrisana.

Kada se okruženje ustalilo, Džef protegnu mišiće. Uvek je teško nastaviti sa radnjom tamo gde je stao, budući da su se sećanja tek postepeno vraćala. Zar se nisu on i njegovi ratnici pripremali za veliku bitku protiv najezde varvara? Izašao je iz svog šatora, pogledao naokolo i video da svi ostali ratnici zaista čekaju njegovu zapovest. Sunčeva svetlost se presijavala na njihovim znojavim telima i njihovim mačevima i sekirama. Da, sada se seća. Samo što nisu krenuli u napad protiv neprijateljske zaštitnice.

„Idemo“, jednostavno je rekao. Svi su odjurili, nestrpljivi da stupe u borbu. To je ono za čim toliko žudei: pogibeljne avanture, drugarstvo, velika dela, bezuslovno poštovanje i odanost njegove braće po oružju. Od toga se oseća živim. To je postojanje koje je vredno življenja. Potrčao je, željan da vidi krv neprijatelja.

Do zalaska sunca je sve bilo gotovo. Neprijatelj je do poslednjeg čoveka ubijen, ali i Džefova vojska je pretrpela teške gubitke. Samo polovina njegovih ljudi se vratila sa bojnog polja, a neki od njih su bili teško povređeni. Sam Džef je zadobio duboku posekotinu na ruci i izgubio je prilično krvi.

U njegovom šatoru rane su mu vidale četiri žene, sa kojima bi više voleo da se upusti u druge aktivnosti samo da mu je stanje dozvoljavalo. Sada je bio zadovoljan da se odmori i oporavi.

Kasnije te večeri ga je posetio vrač. Proverio mu je zavoje, sa odobravanjem klimnuo i seo do njega.

„Ovo danas je bila samo čarka. Uskoro ćemo morati da bijemo pravu bitku. Misliš li da ćemo biti dovoljno snažni?“

„Ne znam“, priznade Džef. „Imali smo gubitke, a sledeći put neprijatelj može biti brojniji od nas.“

Neko vreme je vladala tišina, a onda je vrač nastavio:

„Bojim se da ima još loših vesti. Iscrpla mi se zaliha semena sjaja.“

„Semena sjaja“, prošaputa Džef glasom koji beše na ivici očajanja. Gotovo da je zaboravio na to, ali sećanja su mu vraćala. Imao je običaj da proguta te misteriozne semenke koje imaju tako divan efekat. Dozvoljavale su mu da na neko vreme pobegne u svet mašte, gde može da zaboravi sve teškoće svog herojskog života, koji ipak nije uvek tako herojski.

Taj svet mašte je bio u prošlosti pre apokalipse, u periodu kojeg su se tek nejasno sećali u mučnom dobu neovarvarizma. Ljudi su vodili raskošne živote, radili u poslovnim zgradama u kojima nisu vrebale nikakve opasnosti. Svet nije znao ni za napadačke vojske, ni divlje životijne, ni teške bolesti, povrede i infekcije.

Sada se setio svih detalja. Života u „kancelariji“. Kompjuterskih monitora. Telefona. Grada punog takvih kancelarija, sa hiljadama ljudi koji žive mirne, bezbrižne živote, izgrađuju karijere koje ih ispunjavaju. Bezbedan svet u kojem se planira na duge staze, što neupućeni mogu zameniti sa monotonijom, a nezahvalni dosadom.

Bez semena sjaja biće nemoguće vratiti se tamo. Biće zaglavljen u pravom životu i svim mukama koje on donosi. Raj, čak iako je postojao u njegovoj glavi svega par sati, biće izvan njegovog domašaja. Zar nikada neće ponovo sedeti za svojim stolom, raditi na svom kompjuteru, podići slušalicu svog telefona? Zar nikada neće ponovo videti „Harvija“, fantomskog dilera čija bi pojava najavila kraj efekta semenki sjaja i korisnikov neminovni povratak u surovu stvarnost?

Zavalio se u jastuke. „Zaista loša vest“, rekao je vraču.


Autor: Frenk Rodžer
Prevod: Srđan Ajduković