31.10.07

Mali vodič kroz Sinemaniju

Pretpostavljam da su svi čuli da od danas u Sava Centru kreće nova Sinemanija i traje do 7. novembra (u Novom Sadu traje od 1. do 8. novembra u bioskopu Arena). Sledeći članak će vam pomoći u odabiru filmova fantastike na ovogodišnjoj Sinemaniji.

Invazija
(The Invasion)

Invazija je naučno-fantastični film rađen prema scenariju Dejva Kajganiča, koji je ujedno i rimejk filma Invasion of the Body Snatchers iz 1956. godine. Prvobitno, film je režirao Oliver Hiršbigel sa Nikol Kidman i Danijelom Kregom u glavnim ulogama, ali ljudi iz Vornera su tražili reviziju filma. Tako su doveli braću Vačovski da izmene kraj filma, i Džejmsa Mektiga da snimi nove scene. Na Zemlju misteriozno pada spejs šatl; on u sebi zadrži vanzemaljski virus koji polako počinje da utiče na ljude. Psihijatar iz Vašingtona, Kerol Benel (Nikol Kidman), i njen kolega Ben Driskol (Danijel Kreg) uskoro otkrivaju da se virus aktivira u snu, tokom REM faze, i tako ljudi postaju agresivni i potpuno neljudski. U borbi da ostane živa (tj. budna), Kerol se brine o svom sinu, koji možda sadrži odgovore o sprečavanju ove invazije. Film možete gledati 31. oktobra u Sava Centru, odnosno 1. novembra u Areni u Novom Sadu.

Pritajeno Zlo: Istrebljenje
(Resident Evil: Extinction)

Pritajeno Zlo: Istrebljenje je naučno-fantastični akcioni horor, treći nastavak filmova Pritajeno zlo rađenim prema popularnoj Kapkomovoj igrici Resident Evil. Film je režirao Rasel Malkahi a producent je Pol Anderson. Neki od zapleta igrice Resident Evil: Code Veronica preuzeti su za osnovu scenarija i film sadrži pojavljivanja raznih likova i stvorenja iz igrice. Ovaj film odstupa od prošlih filmova koji su snimani na mračnim lokacijama karakterističnim za zombi filmove, jer se radnja događa u Mohave pustinji. Film nastavlja tamo gde je stao drugi deo. Alis (Mila Jovović), koja se sada krije u pustinji Nevade, ponovo se udružuje sa Karlosom Oliverom (Oded Fer) i El-Džejem (Majk Eps), kao i novim likovima koji su preživeli zombije, Kler (Ali Larter), Kej-Martom (Spenser Lok) i Bolničarkom Beti (Ašanti) u pokušaju da eliminiše smrtonosni virus koji preti da svakog čoveka pretvori u zombija i da dođe do pravde. Film možete gledati 2. novembra u Sava Centru, odnosno 3. novembra u Areni u Novom Sadu.

Slutnja
(Premonition)

Slutnja je drama sa elementima horora, baziran prema japanskom filmu Yogen (što na japanskom znači Premonition, originalni naziv filma). Režiju potpisuje Menan Japo a u glavnim ulogama su Sandra Bulok i Džulijan Mekmahon. Film se bavi predodređenom sudbinom pojedinca i njihovim suočavanjem s tom činjenicom. Linda Henson (Sandra Bulok) živi savršen život sve dok ne dobije vest da joj je suprug Džim (Džulijan Mekmahon) poginuo u automobilskoj nesreći. Taman kada je prihvatila činjenicu da je muž mrtav, ona se sledećeg jutra budi pored živog muža. Isprva pomišlja da je to noćna mora, ali sve se ponavlja i Lindi se bez ikakvog redosleda nižu sasvim različiti dani. Njene slutnje pokreću niz zbunjujućih događaja. Svet joj se preokreće dok je okolnosti ne dovedu do otkrića da njen savršeni život možda nije onakav kakvim se čini. U očajničkom pokušaju da spase porodicu kreće u borbu protiv vremena i sudbine, ne bi li očuvala sve što je sa Džimom izgradila. Film možete gledati 5. novembra u Sava Centru, odnosno 6. novembra u Areni u Novom Sadu.

Next
(Next)

Next je akcioni film, i predstavlja slobodnu adaptaciju kratke SF-priče Zlatni čovek Filipa K. Dika. Film je režirao Li Tamahori; glume Nikolas Kejdž, Džulijen Mur i Džesika Bil. Nikolas Kejdž glumi Krisa Džonsona, mađioničara iz Las Vegasa koji ima natprirodnu sposobnost da vidi budućnost. Agentkinja FBI-a zadužena za antiterorizam Keli Feris (Džulijen Mur) stupa u kontakt s njim, jer želi da se posluži njegovim umom kako bi sprečila napad na Los Anđeles oružjem za masovno uništenje. Dok tempirana atomska bomba otkucava, Kris Džonson je možda jedini ključ za sprečavanje nuklearne kataklizme. Film možete gledati 5. novembra u Sava Centru, odnosno 6. novembra u Areni u Novom Sadu.


Ako je neko možda propustio neki stariji film koji se skoro puštao u bioskopima, na Sinemaniji u okviru repriznog programa možete da vidite i filmove Pirati s Kariba: Na kraju sveta, Transformersi, 300: bitka kod Termopila, Hari Poter i Red Feniksa, Luda noć u muzeju, Prestige, Fantastična četvorka: Uspon Srebrnog Letača, Spajdermen 3 i Ghost Rider. Sve u svemu, ljubitelji filmova fantastike imaće šta da gledaju na ovogodišnjoj Sinemaniji.

Autor teksta: Goran Tomović

30.10.07

Edvard Džejms Olmos - portret umetnika

Edvard Džejms OlmosEdvard Džejms Olmos je rođen 24. februara 1947. godine u Kaliforniji, SAD. Njegov otac, Pedro Olmos, bio je meksički imigrant mađarskog porekla (naime, njegovo originalno prezime je bilo Olmoš). Njegova majka, Elenor Hizar, bila je Amerikanka meksičkog porekla. Pored Edvarda, Pedro i Elenor su imali još dvoje dece, Pitera i Esperansu. Edvard je odrastao u multietničkom okruženju Bojls Hajtsa, u istočnom delu Los Anđelesa gde su etničke zajednice međusobno koegzistirale bez odricanja od svojih unikatnih obeležja. Posle razvoda roditelja 1955, Edvard nalazi prvu ljubav svog života, bejzbol. Bejzbol mu je pomogao da pobegne s ulica kojima su vladale bande i dileri droge. Po svemu sudeći, on je bio jako talentovan igrač. Talenat mu je omogućio da osvoji i titulu prvaka države Kalifornije. Da su stvari nastavile da se razvijaju u tom pravcu, on bi najverovatnije postao profesionalni igrač bejzbola. Ali onda je naišla nova ljubav, ovog puta prema rok muzici.

Kao trinaestogodišnjak Edvard je učio da peva i da svira klavir. Njegov muzički talenat ga je 1961. doveo u bend pod imenom Pacific Ocean. Ljubav prema muzici bila je tolika da joj je Edvard posvetio sledećih 7 godina života. Bend je nastupao po raznim klubovima širom Kalifornije. Vrhunac postojanja Pacific Oceana je bio album "Purgatory" koji je bend objavio 1968. Album je sadržao hitove poput: "Tracks of My Tears", "Subterranean Homesick Blues" i "16 Tons". Pacific Ocean: PurgatoryNa albumu Edvard je naveden pod imenom "Edi Olmos" za aranžmane i glavne vokale. U to vreme on je i studirao na Kalifonijskom univerzitetu. Pohađao je časove glume sa ciljem da poboljša scenski nastup s bendom. Ubrzo, kao i pre, nova ljubav je preuzela kontrolu nad njegovim životom. Ovog puta to je bila gluma. Ali to nije bio jedina stvar koja mu je tada ušetala u život. Naime, jedne noći jedna žena je ušla u Gazarijev klub u L.A. dok je Edvardov bend svirao. Ta žena je bila Kaija Kil, ćerka Hauarda Kila, tada poznatog holivudskog glumca. Posle kratke veze, Edvard se oženio Kaijom 1971. godine. S njom je imao dvoje dece: Mikoa i Badija, a usvojili još troje dece: Majkla, Brendona i Tamiko. Da bi mogao da izdržava toliku porodicu, Edvard se pored glume i muzike bavio i razvoženjem antikvarnog nameštaja. Preokret se desio 1978, kada mu je na kastingu za neku malu predstavu ponuđena uloga za Zoot Suit, mjuzikl o poznatom policijskom slučaju "Sleepy Lagoon" iz 1942, kada je grupa nevinih mladih Hispanosa osuđena za ubistvo. Edvard je lako prošao audiciju kada je upotrebio svoj "urbani akcenat" sa ulica istočnog Los Anđelesa. Naime, Edvard je u Zoot Suitu igrao El Pačuča, super-mačo pozera. Zoot Suit je igran gotovo godinu dana na daskama pozorišta Mark Taper, odakle je prebačen pravo na Brodvej. Za vreme igranja mjuzikla Edvard je osvojio više nagrada kao što su: Nagrada dramske kritike Los Anđelesa, nagrada "Svetsko pozorište", čak je bio nominovan i za nagradu “Toni”. Edvard je 1981. igrao i u filmskoj verziji Zoot Suita.


Olmos u ulozi zapovednika Adame u GalakticiPosle svega ovoga, uloge su počele same da mu dolaze. Krajem 1981. godine radio je na filmu Wolfen sa Albertom Finijem. Već sledeće, 1982. godine pojavljuje se u filmovima poput Blade Runnera sa Harisonom Fordom, i The Ballad of Gregorio Cortez gde igra glavnu ulogu. Do 1984. godine Edvard je imao par manjih uloga u filmovima poput Kaze no tani no Naushika, Hill Street Blues i Faerie Tale Theatre. Međutim, njegovo pojavljivanje u hit TV seriji Miami Vice u ulozi poručnika Martina Kastilja će mu obeležiti karijeru i otvoriti nova vrata ka ulogama u mnogobrojnim TV serijama poput Touched by an Angel, The Fortunate Pilgrim, The West Wing, Battlestar Galactica i The Batman. Pored glume, bavio se režijom i filmskom produkcijom. Kao režiser je debitovao 1992. godine sa filmom American Me; kasnije je režirao razne filmove i serije tipa Jack and Marilyn iz 2002. godine i više epizoda Galaktike. Njegov najnoviji projekat je film Divine Forces koji se još uvek nalazi u fazi produkcije.

U poslednjih dvadeset godina Edvard je imao zapažene uloge u više od pedeset filmova i serija. Kao saradnik, učestvovao je u radu na dvadesetak filmova. Imao je i nominaciju za Oskara za najboljeg glumca za film Stand and Deliver iz 1988. godine. Dobio je čak i svoju zvezdu na holivudskoj "stazi slave". Kako važi za izvrsnog naratora, ne mogu se izostaviti ni njegova mnoga "narativna" gostovanja u TV emisijama, crtanim i igranim filmovima. Navešćemo samo neke od njih: Blue Collar & Buddha (1986), The 64th Annual Academy Awards (1992), 500 Nations (1995), The Unfinished Journey (1999), Zapatista (1999), itd.


Olmos sa mladićima iz getaPored glume, Edvard se mnogo bavi humanitarnim radom i borbom za ljudska prava, a naročito pravima dece. Svake godine u proseku poseti oko 150 mesta gde može da kontaktira sa decom koja su ugrožena na bilo koji način. U svim svojim javnim nastupima on ističe važnost obrazovanja kao barijere koja ugroženu decu može da zaštiti od bandi, droge i gangsterskog života na ulicama gradova. U svojim kampanjama često koristi sebe kao primer čoveka koji je odrastao u opasnom kraju (naime, istočni Los Anđeles je i danas poznat po problemima s bandama). Njegova najčešća poruka deci glasi: "Ako sam ja mogao da uspem, možete i vi". Pored kampanja za pomoć deci, Edvard je i odlikovani predstavnik UNICEF-a. Biće pamćen i po tome što je 1992. samo uz pomoć svoje metle uspeo da doprinese smirivanju velikih nereda u Los Anđelesu. Sredinom 2001. godine bio je uhapšen zbog učešća u protestima protiv američke mornarice i vežbi bombardovanja koje su sprovedene na ostrvu Vijekes, Porto Riko. Tom prilikom je odslužio i kaznu od 20 dana zatvora.

Posle razvoda od prve žene Kajie, Edvard se ponovo oženio glumicom Lorejn Brako 1994. godine, ali i ona je zatražila razvod 2002. godine. On trenutno radi na hit seriji Sci-Fi kanala, Battlestar Galactica (inače rimejku originalne serije iz 1978. godine), gde tumači ulogu admirala Vilijema Adame. Uprkos činjenici da je pre samo par nedelja napunio 59 godina, Edvard Džejms Olmos izjavljuje da će nastaviti da se bavi glumom i da će sav svoj uticaj i dalje koristiti u kampanjama za pomoć deci i ugroženima.


Autor teksta: Marko Tica

20.10.07

Kako se dostiže vrh viline planine - intervju sa Tamarom Lujak

Iskreno, htela sam da napišem nekoliko rečenica o tebi, ali onda mi je palo na pamet da te malo mučim i to zadovoljstvo prepustim tebi. Izvoli.


Tamara Lujak[Smeh] Iskreno, ovo je najteže pitanje na koje treba da odgovorim. Verujem da na njega tek sami čitaoci mogu da daju odgovor, nakon što pročitaju intervju.

Kada si sebe prepoznala kao pisca?

Tek kada mi je objavljena prva priča, odnosno prve priče.

Predstavi nam svoju prvu knjigu Vilina planina.

U pitanju je zbirka kratkih priča (ukupno njih jedanaest), odnosno bajki, koje su tematski povezane u jednu celinu. Bave se vilama, zmajevima, patuljcima, životinjama, i novim rodovima (rakarima), prirodnom i odnosom ljudi prema prirodi.

Kako je došlo do ove zbirke priča?


Nisam je planirala. Desila se sama. Tokom pisanja i dorađivanja priča, shvatila sam da imaju nešto zajedničko i da bi mogle da se objave „pod jednom kapom“. Pa čak i tad mi je bilo potrebno nekoliko godina da ih izbrusim i odstranim sve što nije valjalo.

Knjiga je doživela nekoliko promocija širom Srbije i nekoliko kritika u raznim književnim novinama i časopisima. Kakvi su tvoji utisci?

Nisam to očekivala, zaista. Ni toliko interesovanje, a još manje toliko promocija, odnosno kritika.

Tvoje priče su pune legendi i mitova. Etnološkog su karaktera, za sve uzraste. Reci nam nešto što je specifično za nastajanje svake od priča.

Četvoroprsti je inspirisan skulpturom, odnosno držačem za knjige, koju je napravio arhitekta Milan Rakočević. Dubrava na bajkovit način objašnjava kako je nastao Dubrovnik. Zavet obrađuje verovanje Dubrovčana da će se izbaviti iz velike nevolje ukoliko se zavetuju svecu da će najveću grešnicu uzeti za ženu. Zorilo proširuje predanje o tri mitska brata Noćilu, Ponoćilu i Zorilu. Tandarić Mandarić pokušava da stvori nove odnose između starih rodova: patuljaka, divova i zmajeva. Ruža vetrova nudi bajkovito objašnjenje zašto se ruža vetrova baš tako zove. Priča Mojre na bajkovit način daje objašnjenje prisustva mitraizma na našem tlu. Vilina planina proširuje pripovetku u kojoj se spominje Vilina planina sa izvorima koje niko ne može da prebroji. Mali Beli Zec je nastao iz želje da se pokaže da i najdublji strahovi mogu da se pobede. Mazar nudi jedno od objašnjenja zašto Peraštani veruju da u pravom uglu sedi Đavo. I najzad, Gospa od Škrpjela nudi jedno od objašnjenja kako je i zašto ostrvo nastalo.

Ti si počela kao horor pisac. Da li je ovo beg od tog „ozloglašenog“ žanra?

Zapravo, prve objavljene priče jesu naučnofantastične. Kao horor pisac sam postala poznata u klubu ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, otud zabuna. Ali, ne smeta mi. Naprotiv. Možda je u pitanju samo predah ili odmor. Mada, ne verujem. Horor mi je podjednako privlačan kao i fantastika i naučna fantastika.

Pišeš isključivo kratke priče i uopšte kratke forme. Zašto?

'PromocijaTo je forma u kojoj se najbolje snalazim i koju poslednjih godina najviše i čitam. Najčešće čitam zbirke kratkih priča, jer je to najbolji način da se upoznate sa nekim piscem, ili nekom zemljom, ukoliko je u zbirci zastupljeno više autora.

Kratka forma mi omogućava da ne razvodnim rečenicu, omogućava mi da istu temu ispričam na nekoliko različitih načina. Verujem da se publika umorila od duge forme i da budućnost leži u kratkim pričama, možda im i iz tog razloga najčešće pribegavam.

Često čujemo komentare kako je čudno da se ženska osoba bavi naučnom fantastikom, fantastikom i hororom. Mene više zanima kako si počela?

Sasvim slučajno. Prvo što sam u životu napisala bio je kriminalistički roman. Kako je bio loš, i kako se u žanru nisam baš najbolje snalazila, tako sam se okrenula najvernijoj ženskoj temi – ljubavnim (kratkim) pričama. Uporedo sa njima sam počela da pišem (još kraće) naučnofantastične priče. Nekako u to vreme sam upoznala Gradimira Stojkovića, našeg poznatog pisca, koji mi je pomogao da se opredelim za jedan od ta dva žanra. Samo njegovim savetima imam da zahvalim što sam i dan danas u fantastici.

Ti ne pišeš samo priče. Zamenik si urednika časopisa Naš trag, jedan si od urednika domaćeg izdanja webzina Helly Cherry, pišeš za časopis Gradinu, Novine beogradskog čitališta. Pišeš i uređuješ deo posvećen fantastici za časopis Naš trag, organizuješ tribinski program Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, saorganizator si konkursa „357“ sajta Art Anima, a na prethodnom konkursu Art Anime za kratku fantastičnu priču bila si član žirija. Na tvoj mejl dnevno stigne lep broj pismenih formi, od aforizama do dužih priča da ih pročitaš i daš svoj sud. Baviš se prevođenjem i lekturom. Kako sve postižeš?

Ne znam ni sama. Ne bavim se svim poslovima istovremeno. Odnose mi, međutim, veći deo dana. Ali, u tome leži najveće zadovoljstvo i izazov. Poraditi na sebi i za sebe, ali i pomoći drugima, kao što su drugi pomagali tebi. To je jedini pravi način.

Šta još nisi ostvarila?

Još najmanje desetak priča čeka da budu napisane. I isto toliko zbirki. [Smeh]

Nisam još osnovala svoje udruženje, ali radim(o) na tome.

Znajući da nisi od dokonih osoba, da uvek radiš nešto bilo za novac bilo samo iz entuzijazma... Čime ćeš nas iznenaditi u narednom periodu?

U planu su brojni konkursi, u okviru fantastike, naravno. Uporedo radim na novim pričama, spremam drugu zbirku priča, ali kad će do nje doći, pitanje je. Vremena je malo, a poslova mnogo.

Na koje greške i stranputice bi ukazala mladim piscima, urednicima, entuzijastama u domenu fantastike?

Mladim piscima: posebnu pažnju treba da obrate na dijaloge i glavnog negativca, jer ako su oni slabi, sama priča neće mnogo vredeti. I ne mora svaka priča da se završava obrtom. Urednicima: Dobar urednik je onaj koji uči od svojih saradnika. Entuzijastima: Istrajte.

Promocija

Član si Srpskog društva za naučnu fantastiku, Lazara Komarčića i Photon Tide-a. Upoznata si sa tim šta se radi na domaćoj sceni. Kako ti sve to vidiš?

Mislim da sva društva treba da se povežu, isprepliću, budu upoznata sa radom onog drugog. Jedino tako imaju izgleda na uspeh. Bojim se da su se stariji članovi pomenutih društava umorili, a da mladi nemaju snage da izguraju brojne zamisli do kraja. Zato treba da se međusobno ispomažu. Na taj način će privući još mlađe snage u svoje redove.

Kojim svojim aforizmom bi pozdravila čitaoce Antaresa?

Dobro pazite koga kujete u zvezde, jer – postoje i zvezde padalice.


Intervju vodila: Dragana Stojiljković

15.10.07

Existence is futile

U budućnosti vidim jedan zastrašujuć svet, svet u kome Bog lično učestvuje u igrama na sreću, i to kao glavna nagrada, za procenat zarade.

Pogledaj ispod čepa! Možeš osvojiti desetominutni razgovor sa Tvorcem lično!

I Bog se zadovoljno smeje u pozadini reklame, trejler za nagradu koju možeš osvojiti ako budeš pio to i to pivo... to i to gazirano bezalkoholno piće... jeo u tom i tom restoranu brze hrane. I tako u nedogled. Trči, Lola, trči, duga je trka pacova.

Mesec je opadao, treći dan posle punog. Izlomljeno telo iskasapljene devojke nađeno je u otvorenoj rupi koju su iskopali radnici gradskog komunalnog preduzeća zbog opravki na sistemu grejanja na Novom Beogradu. Plastična narandžasta ograda razapeta između kočeva nevešto pobijenih u pesak u rupi na jednom mestu imala je pocepotinu, trag tereta koji je kroz nju proleteo pre nego što će završiti svoju tužnu priču na natrulim cevima gasovoda. Svetla na semaforu su se celu noć, kao i svake noći do tada, uredno smenjivala. Tri minuta zeleno, tri minuta crveno. Kola su prolazila, pa tramvaji, pa autobusi. Na kraju su došli radnici gradskog komunalnog i pronašli iskasapljeno telo koje je ležalo u neprirodnom položaju na dnu rupe. Imala je 24 godine i studirala ekonomiju. Na drugoj godini kresala se sa profesorom da bi prošla ispit. Obnavljala je drugu godinu dva puta. Prvu jednom. Nosila je sandale na štiklu i ružne plitke zvoncare. U maloj torbi nosila je šminku, novčanik i mobilni telefon. U gimnaziji nije nikada pročitala ni jednu jedinu lektiru, uvek je nalazila knjige sa skraćenim tumačenjima svih dela. To je u društvu isticala kao zanimljivost o sebi. Nikada nije pominjala da je sve četiri godine gimnazije imala dvojku iz srpskog, i da profesorka nikako nije mogla da joj zapamti ime. Iako joj je bila razredna. Ali, onaj ko ju je ubio to nije znao. Isfronclao joj je utrobu zato što je umesto rajfa nosila ogromne, ružne plastične naočare za sunce sa ogromnim zlatnim natpisom ’Dior’ sa strane. Krvlju umrljane ruke gurnuo je u džepove i odšetao Bulevarom Arsenija Čarnojevića sledeći noć.

U budućnosti vidim jedan zastrašujuć svet, svet u kome nema različitosti jer su razlike na toliko visokoj ceni da se svi toliko razlikuju da su u svojoj različitosti identični. Homogeni kao primordijalna čorba, a opet naoko ne liče. Isti sa ’Dior’ naočarima ili zelenim krestama. Razmnožavaju se deobom, dok od njih ne ostane ništa.

Noć bez Meseca. Prastara tama osuta retkim zvezdama koje gvire kroz guste oblake, a svetla nigde. Leš dvadesetogodišnjeg mladića isečen na komade i stavljen u kesu za đubre pronašli su Romi iz obližnjeg “slama” u napuštenoj zgradi na donjem Dorćolu. Čizme su mu bile izuvene i ubačene u kesu odvojeno od tela. Studirao je biohemiju. Bio je odličan student i dobio je stipendiju za školovanje u Americi, trebalo je da ode za nedelju dana. Kao mali, imao je običaj da muči mačke do smrti, a zatim piša po njihovim leševima. Jednom su neka deca skrivena u žbunju posmatrala šta radi. Kada je završio istrčala su, išutirala ga i gađala kamenjem. Razbili su mu glavu na četiri mesta. Ne znajući, lokalni pijanci i kurve pišali su po kesama u kojima je bilo njegovo telo. Onaj koji ga je ubio nije znao ništa od ovoga. Odsekao mu je glavu, a zatim ruke i noge jer je glasno govorio o pojačalima i nosio majicu Iron Maidena. Odsekao mi je dugu kosu i nagurao u usta. Kada je završio, popeo se do Knez Mihailove i oprao ruke i lice na česmi.

U budućnosti vidim jedan zastrašujuć svet, svet u kome se deca ne gađaju blatom i šljivcigama, već se po zadatim pravilima igraju skupim igračkama, svet u kome dečaci nose male aktovke podražavajući svoje očeve, a cipele sa štiklom se prave od broja dvadeset jedan. Svet u kome oni koji nemaju podražavaju igre onih koji imaju.

Mesec raste, na pola puta je da bude pun. Podbuo leš osmogodišnjeg deteta izvađen je iz Save. Privezanog za ogradu pronašao ga je vlasnik jednog od mnogobrojnih splavova kada je u toku dana svratio sa švalerkom na piće. Prsti sa ruku su mu bili odsečeni i stavljeni u džepove. Srce mu je bilo probodeno iglom za štrikanje sa koje je reka sprala sve otiske. Sa sobom je imalo mobilni telefon, a baš tog dana kada je umrlo, dobilo je peticu iz likovnog na crtež koji mu je mama nacrtala. Onaj ko ga je ubio nije znao ništa od ovoga. Njemu je zasmetao način na koji je dete hodalo. Kada je završio, plaknuo je ruke u Savi, sišao sa splava i ćutke se zaputio prema Brankovom mostu.

U budućnosti vidim zastrašujuć svet, svet u kome svaki glas postaje eho, a svaki glas protivljenja, razuma postaje kakofonija koja ruši harmoniju svih onih glasova koji huče zajedno, samo da bi postao deo kontramelodije koja i sama, iako ne želi, uspavljuje. Svet u kome velike korporacije na smenu projektuju svoje logoe na Mesec, a deca koja šiju njihove patike i majice i odeću za lutke, poluslepim očima odnekud prepoznaju te znakove i osećaju ponos zato što su deo mašine, i smejući se pokazuju jedno drugom ka Mesecu, želeći da su tamo. Vidim svet u kome ništa nije besplatno, u kojem svaki dah ima tržišnu vrednost jer je vazduh roba, svet u kojem ljudi uče da što duže ne dišu kako bi uštedeli novac, svet u kojem je tradicionalno izranjanje bisera zabranjeno zakonom. Vidim svet u kome samo elita pije čistu vodu, a ostali se grabe za pročišćenu kanalizaciju. Vidim svet u kome svaki korak znači porez na prelazak sa teritorije jedne korporacije na drugu.

Mesec je pun. Hodam polako kroz žutu svetlost uličnih svetiljki. Na ulici nema nikoga, radni je dan. Razmišljam o tome kako je mnogo manja verovatnoća da mi se nešto desi nego da mi se ništa ne desi. Slušam muziku. Znam sve pesme napamet i pevušim, tiho, za sebe. Ali podmukli osećaj nelagode pustio mi je korenje u venama. Ubrzavam korak i utišavam muziku. Ulica je prazna, i izuzev nekoliko taksista preko puta, dvadesetak metara iza mene, nema baš nikoga. Ljudi mi ulivaju sigurnost. Ostavljam ih iza sebe i silazim sa bulevara ka bloku. Mrak, žbunje i drveće. Pacovi šuškaju, mačke vrebaju, a u daljini laju psi. Penjem se uz stepenice u hodnik. Tamo, ispred ulaza, stoji on.

U novinama sam jednom pročitala da se najviše nasilnih, ali i drugih zločina događa kada je pun Mesec. Fenomen koji je i policija konstatovala.

Mesec je pun i narandžast. Sutra će biti vetra. Smešim se. Smeši se i on. Smešim se kapima usirene krvi na njegovoj jakni. A on se smeši mom osmehu. Ljubimo se, naizgled satima. Govori mi kako ne podnosi pesmu koju sam pevala dok sam dolazila.

Mesec je pun. Telo dvadesetogodišnjeg mladića pronađeno je zakucano za klupu u parku kod Gradske skupštine. Usne su mu bile odsečene tako da je izgledalo kao da se smeje, a srce mu je bilo izvađeno i nikada nije nađeno. Ubio je troje ljudi, ali policija to nije znala. Njima je u opisu radnog mesta da se bave leševima i da se plaše punog Meseca.

Autor teksta: Sonja Žakula

Poslednji

Dok je proveravao energetske baterije na svom karabinu, počeo je da se priseća događaja koje je mislio da je već davno zaboravio. Čudno, mislio je, kako se čovek priseća nekih stvari u najneobičnije vreme. Nisu mu trebale te misli, ne sad kada se priprema za juriš. Međutim, učinilo mu se interesantno ovo evociranje starih uspomena u trenutku pripreme za haos koji će nastupiti. To mu je dalo nekakav mir, mir kakav već dugo nije imao. Kao što je oko uragana najmirnije, tako je on bio miran. Sećao se paganskih običaja drevnih koliko i sam Kontinent. Običaja koje je sa svojom porodicom sprovodio posebnog dana u godini. Bila su to lepa vremena. Niko ga nikada nije smatrao za čudaka iako je on znao da ipak čudak jeste, poslednji pripadnik izumrlog naroda već odavno zaboravljenog. Dok je za pojas spremao standardno pakovanje plazma granata (kao da će stići da ih upotrebi), pevušio je staru pesmicu još u detinjstvu naučenu. Bila je na nepoznatom jeziku njegovog naroda, koji bi i njemu bio stran da sam ga nije pukim slučajem naučio. Kockice koje su bogovi Olimpa bacali odlučile su da on bude poslednji koji će naučiti jezik Starih. Ekscentričnost je kao dominantnu crtu karaktera posedovao još odmalena, možda mu je zato i bila interesantna ta ideja, zavodnička u svojoj zabranjenosti: naučiti jezik i običaje predaka. Različito mišljenje, neodobreno od Korporacije, bilo je najteži prekršaj; za obe strane u ratu bila je to zajednička osobina. Svi SIM vojnici bili su obavezni da provode 15 minuta nedeljno u stimulatoru moždanih talasa, bilo je čudo kako je takvo znanje uspeo da sakrije od vrhovne komande. Kao da je to sad bilo bitno, ali pomisao na to ispunjavala ga je ponosom... U daljini je čuo Samohotke kako pale svoje motore; moćnim gasnim turbinama je uvek trebalo vremena da se zagreju pa su ih palili u zadnji čas pred bitku. Mogao si naviti sat po njima: kad čuješ pištavi zvuk jona pod pritiskom, još pet minuta i to je to.

Neko opsova u daljini, neko se nasmeja. Posade koje su ih opsluživale ulazile su u skučene upravljačke kabine i povezivale se na neuronski upravljački interfejs. Nije im zavideo, video je šta laser učini u trenutku pogotka u metal. Šta god da ostane unutra, pa, prizor nije bio prijatan u svakom slučaju. Video je i bespilotne sonde kako padaju na neprijateljeve pozicije, još jedan siguran znak da je naređenje za prodor blizu. Sve je to video oko sebe a nije mogao da prestane da pevuši tu dečju pesmicu, misleći o uzaludnosti svega. Priča je bila ofucana i klasična, niko nije znao kako je rat počeo, ali gubici su bili visoki na obe strane. Kliše za klišeom, čak ni sintetičke devojke nisu uspevale da podignu moral vojsci iscrpljenoj dugim ratovanjima. Sinte droge bile su jača stvar i mnogo efikasnija. Otupljivale su čula, ali hej, ko te pita. Bombe bacajmo i glasno pevajmo. To je bio SIM moto ovih dana.

I onda se desilo. Čulo se zavijanje sirena i signalne rakete osvetliše noćno nebo, a cela vojna mašina sastavljena od hiljadu tela i umova pokrenu se kao jedno. Refleksi proradiše i on potrča u juriš ne razmišljajući više, dobivši preko potrebno olakšanje od crnih misli koje su ga neočekivano (i neželjeno) ophrvale. Iskoči iz rova kao katapultiran i poče trčati koliko ga noge nose. I tada se desilo. Nije pretrčao ni par koraka kada ga direktno pogodi granata.

Slika se zaustavlja i počinje da se vrti sve većom i većom brzinom, boje se mešaju i stapaju, a jarka svetlost počinje da mu peče oči razrogačene od čuda i neverice. Negde u nekom zabačenom kraju mozga jedan deo njega urlao je da je primio direktan pogodak i da ne bi trebalo više da postoji u bilo kom pogledu, ali većina svesti je bila zaokupljena prizorom koji je počeo da se formira. Nalazio se na blagoj uzvišici koje se pružala iznad ravničarskog i plodnog kraja ispresecanog rekama. Tamo gde su reke meandrirale bili su gajevi u kojima su se gnezdile rečne ptice, a ribe su na suncu letnjeg dana iskakale visoko iznad površine vode, padajući u nju uz pljusak. Trava je bila visoka i mirisala je na život. Ako bi se jako potrudio, mogao bi možda videti grupu ljudi kako lovi u daljini. A možda se to i njegova mašta poigravala s njime, kao da mu nije dovoljno i ovo što vidi. Rat iz koga je došao bio je davno zaboravljena uspomena i prošlost. Pogleda kraj sebe i vide mladu devojku obučenu u belo kako ga prodorno posmatra. Na njegovo neizmerno iznenađenje, obrati mu se na samo i jedino njemu poznatom jeziku njegovih predaka i reče: ”Ja sam Lada. Dobrodošao kući, zemlji svojih predaka, jer ti si poslednji.”

Sledećeg trenutka vreme se pokrenu i Poslednji Srbin se sruši i pade, dok je oko njega na bojnom polju besnela bitka.

Autor teksta: Ivan Ćebović

14.10.07

Zvezdana kapija SG-1: decenija vredna pamćenja

Well, I suppose now is the time for me to say something profound... Nothing comes to mind.


Nekako mi deluje prikladno da započnem ovaj tekst rečima lika koji je mnogim ljubiteljima serije zasigurno predstavljao neku vrstu ikone – dame i gospodo, Džek O’Nil! ... Šta, nema aplauza? Oh, izvinjavam se – vi još uvek ne znate ko je to. Pa dobro, to je greška koju ćemo do kraja ovog teksta svakako ispraviti. Glavno pitanje za svaku osobu koja se uhvati u koštac s opisivanjem nečega makar približno obimnog i popularnog kao što je franšiza Zvezdane kapije svakako je – odakle početi? Mudri bi rekli od početka, a Mudre uvek treba slušati tako da – krećemo! (Unapred vas upozoravam da uopšte nemam nameru da budem kratak; tekst koji sledi pisan je tako da vas tera do granica izdržljivosti i strpljenja, a možda čak i preko njih).


Zvezdana kapija, filmSada već davne 1994. godine film po imenu Zvezdana kapija pojavio se u bioskopima širom sveta. Koliko je taj film zaista bio kvalitetan i uspešan? Teško je reći... Lično poznajem ljude kojima je film bio teški promašaj, kao i one koju su bili oduševljeni njime, a pretpostavljam da je onih kojima je film bio osrednji verovatno najviše (meni lično se film dosta svideo – zabavan je, drži pažnju i ima fenomenalnu muziku; sasvim dovoljno). Kada se sve uzme u obzir, smatram da je potrebno reći samo sledeće: bio je dovoljno dobar da se ekipa iz MGM studija zainteresuje i odluči da pokrene projekat koji će 2007. godine ući u Ginisovu knjigu rekorda kao najduže emitovana naučnofantastična serija. Da li vam je ovo zagolicalo maštu? Iskreno se nadam da jeste, jer u protivnom ne vidim kako ćete izdržati pisanije koje sledi.


Radnja filma zasnovana je na neverovatnom komadu tehnologije koji je drevna vanzemaljska rasa ostavila na Zemlji hiljadama godina pre nove ere, kao i na egipatskoj mitologiji (mada je oslanjanje na mitologiju prisutnije u seriji nego u filmu). Ime tehnološkog čuda je Zvezdana kapija i ona, najprostije rečeno, predstavlja uređaj u obliku ogromnog prstena koji vam omogućava da se pukim prolaskom kroz njega nađete na drugom kraju galaksije. Američka vojska (a ko bi drugi?) uspeva da odgonetne tajnu korišćenja Zvezdane kapije i šalje osmočlani tim u izvidnicu na, kako se tokom filma saznaje, udaljenu pustinjsku planetu po imenu Abidos. Od celog tima poslatog na Abidos bitno je da dobro upamtite samo dva imena/lika: pukovnika Džeka O’Nila i doktora Danijela Džeksona (glavni likovi u seriji).


Džonatan-Džek O’Nil (Kurt Rasel) u trenutku dešavanja filma je ruina od čoveka, pripadnik američke vojske koji je pao u tešku depresiju posle nesreće koja ga je lišila sina jedinca – Tajler (Čarli u seriji) slučajno se ubio O’Nilovim službenim pištoljem. Znajući da je samoubilački nastrojen, general Vest Džeku daje tajni zadatak – da nuklearnom bombom uništi kapiju prilikom povratka na Zemlju, eliminišući opasnost napada od strane osoba koje se nalaze sa druge strane kapije. Na moju veliku radost, a sigurno i svih ljubitelja serije, Džek O’Nil iz filma nema nikakve sličnosti sa svojim imenjakom iz serije.


Danijel Džekson (Džejms Spejder) odgovoran je za razotkrivanje tajne Zvezdane kapije i njenu aktivaciju (pa čak i za samo ime naprave). Gledaoci se prvi put susreću sa Danijelom Džeksonom tokom jednog od njegovih predavanja u kojima je tvrdio da piramide nisu izgradili faraoni, već da su one posledica boravka vanzemaljske rase na Zemlji. Naravno, posledica ovakve izjave je opšta neverica i ismevanje od strane prisutnih. Kladim se da niko od njih nije imao predstavu šta će da se desi u nastavku filma. Danijel iz filma ne razlikuje se mnogo od Danijela iz serije: iako ga u seriji često možemo videti kako aktivno učestvuje u akcionim scenama, u duši je ostao onaj isti genijalni štreber.


Neću više da tupim o filmu – verovatno ste ga gledali, a i ako niste, uzmite ga iz obližnjeg video-kluba (neću vam reći da ga skinete preko interneta pošto bi to, je l’ te, bilo promovisanje piraterije; ne pitajte kako sam nabavljao epizode serije). A i ovaj tekst je ipak o seriji, ne o filmu...


Jaffa, kree!


Ne, nisam se obraćao vama – volim s vremena na vreme da prourlam ovo naređenje. Nisam ja kriv što dobro zvuči... Da, to znači da više ne morate da stojite u stavu mirno. Ne, ne možete da odete. Zašto? Ne dam, eto zašto! A i zato što biste u tom slučaju propustili središnju temu ovog teksta – priču o timu SG-1...


Tim SG-1: Danijel, Til'k, Sem, O'Nil i HamondPre nego što počnem, par napomena. Prvo što treba da zapamtite jeste da se serija i film razlikuju kao nebo i zemlja. Istina, serija se po radnji nastavlja na film, ali tu svaka sličnost prestaje: atmosfera je potpuno drugačija, a postoje i nedoslednosti u kontinuitetu (prva i najvažnija npr. tiče se Goa’uld rase), nema Kurta Rasela (ne želim ni da zamislim na šta bi serija ličila sa njim u glavnoj ulozi – yuck!), a O’Nil se sada u originalu piše kao O’Neill (umesto O’Neil). Drugo što treba da zapamtite jeste da seriju ne treba uzimati preozbiljno – opustite se i uživajte u epizodama, a sve one sitne nelogičnosti na koje naiđete jednostavno odbacite: zašto da vam pokvare ugođaj? Toliko o tome...


Krenimo prvo sa prilično kratkim, uopštenim opisom serije. Zvezdana kapija SG-1 predstavlja onaj tip serije koji sadrži ponešto za svakoga: zna u isto vreme da bude i smešna i ozbiljna, prepuna akcije i uzbudljivih scena borbe, a uza sve to i prilično emotivna. Pamtim epizode koje su uspele toliko da me nasmeju da me je zaboleo stomak, da mi nateraju suze u oči i učine da me nevidljiva ruka stegne oko srca, kao i da me navedu da dobro razmislim o nekim stvarima. Lošoj seriji ovo ne bi pošlo za rukom. Naravno, SG-1 je daleko od savršene serije i kao takva ima priličan broj mana, ali one su uglavnom zanemarljive; jedinu zaista vrednu pomena (po meni najveću u seriji, ako izuzmem odlazak Ričarda Andersona posle devete sezone), predstavljaju oscilacije u kvalitetu epizoda – takozvane „filler“ epizode (nemaju veze sa glavnom radnjom, tu su samo da popune broj) lošijeg kvaliteta nisu baš retka pojava. Po strukturi priče i njenoj raspoređenosti u epizodama, rekao bih da serija najviše podseća na serijale Zvezdanih staza, iako se prilično razlikuje od njih: dosta epizoda zasniva se na interakciji s drugim kulturama na planetama širom galaksije, a epizode koje se tiču glavne priče prošarane su sporednim, „standalone“ epizodama.


Čejen planina, Severni PortalRadnja serije odvija se u sadašnjosti (i bliskoj prošlosti, kad se uzme u obzir da je u to vreme sadašnjost bila 1997. godina). Pilot-epizoda Deca bogova počinje unutar tajnog postrojenja Planine Čejen (Cheyenne Mountain, nećete mi verovati ali baza zaista postoji), trenutnog prebivališta Zvezdane kapije. Na prvi pogled, sve izgleda super – vojnici sede u sobi s kapijom, pika se poker, tu su grickalice, tompusi... Znate već, standardna slika američke vojske. Ali iznenadna aktivacija Zvezdane kapije prekida njihovo uživanje dok grupa Džafa ratnika predvođena Goa’uldom Apofisom (da, opet egipatska mitologija) i njegovim Prvim ratnikom Til’kom (osećam se potpuno blasfemično zbog transkripcije njegovog imena – for the record, u originalu se piše Teal’c) stupa na scenu i počinje da pravi ozbiljan džumbus. Jedina žena u grupi biva kidnapovana, a ostali vojnici ubijeni u okršaju.


Naravno, ova akcija za posledicu ima prilično besnu vojsku Sjedinjenih Država (We’ve lost four good men, goddamit!) i, nikad ne biste pogodili, prva stvar koju ta vojska radi je dovlačenje u tom trenutku penzionisanog Džeka O’Nila na ispitivanje u bazu ispod planine Čejen, jer ih je incident naterao da detaljno pročešljaju njegov izveštaj o misiji koja je bila predmet filma.


Pod pretnjom generala Hamonda (ćelavi, debeli Teksašanin, u početku odbojan ali brzo vam priraste za srce; došao na poziciju posle generala Vesta) da će poslati nuklearnu bombu na Abidos, O’Nil se oseća prinuđenim da prizna kako je lagao u svom izveštaju; otkriva da Kapija nije bila uništena i da je Danijel još uvek „alive and kicking“. Posle određenog vremena provedenog u razmišljanju, general Hamond odlučuje da pre nuklearke na Abidos pošalje izvidnički tim, čisto radi utvrđivanja tamošnje situacije. Tim ima 24 sata (ne, Kifer Saterland nema ništa sa ovom serijom) da završi svoju misiju; predvodi ga pukovnik Džek O’Nil, back on duty, a članica tima je i kapetan Samanta-Sem Karter, zgodna i neverovatno inteligentna plavuša (doktor astrofizike i pripadnik američkog vazduhoplovstva) koja je godinama proučavala tehnologiju Zvezdane kapije.


Kovalski, Sem, Danijel i Džek na AbidosuPosle par dobrih i par loših fora, tim stiže na Abidos gde se susreću sa Danijelom koji, saslušavši novosti, obećava da će im pomoći. Ovde počinje zabava. Džekson i Samanta otkrivaju da Abidos nije jedini svet na koji se može stići putem Kapije: ona povezuje nekoliko hiljada stranih svetova! Sem takođe smišlja kako da sklepa upravljač za Kapiju i time omogući Zemljanima da putuju do već pomenutih svetova. Međutim, stvari se komplikuju kada Apofis i njegovi Džafa ratnici stižu i do Abidosa, gde nastaje haos – borba, pucanje, eksplozije, adrenalin, i pobeda Goa’ulda: Skara i Ša’re bivaju kidnapovani. Tim se zajedno s Danijelom vraća na Zemlju gde saznajemo nekoliko stvari. Prva je da se planira izvidnička misija na planetu s koje su potekli prethodni napadi vanzemaljaca. Druga stvar koju saznajemo je da će, u slučaju da se misija uspešno okonča, američka vojska formirati devet timova čiji će zadatak biti da putuju kapijom do drugih svetova, upoznaju druge kulture, procenjuju opasnost po Zemlju i dobavljaju naprednu tehnologiju. Treća informacija tiče se tima pod imenom SG-1: tim će predvoditi pukovnik Džek O’Nil, a ostala dva člana su kapetan Samanta Karter i doktor Danijel Džekson. To je to, misija počinje.


Dva tima (SG-1 i SG-2) stižu na svet koji se, kako ubrzo saznajemo, zove Čulak i kojim upravlja čvrsta ruka lažnog boga Apofisa, Sistemskog lorda. Džek i njegov tim uspevaju da se ušunjaju u palatu lažnog boga, ali Danijel odaje njihovo prisustvo kada ugleda Ša’re, čije je telo zaposela Apofisova nevesta. Ceo SG-1 biva zarobljen i strpan u zajedničku tamnicu u kojoj su i ostali zarobljenici. Da skratim priču: Ša’re je zaposednuta od strane Goa’ulda, Skara izabran i čeka ga ista sudbina, Džek, Danijel i Sem uspevaju da se živi i zdravi izvuku iz škripca zahvaljujući Til’kovoj intervenciji. Naime, Prvi ratnik Apofisa svestan je činjenice da biće koje služi predstavlja lažnog boga te stoga, uveren da Tau’ri (Zemljani) poseduju snagu da oslobode Džafe i druge potlačene narode od tiranije Sistemskih lordova, odlučuje da im pomogne i spase ih od sigurne smrti. Tako, posle pomalo naivnih scena borbe, dosta pucanja i gomile eksplozija, SG-1 stiže nazad na Zemlju, sa Til’kom kao svojim četvrtim članom. Yeah, baby!


Eto, sada znate kako je sve počelo: možemo da pređemo na priču o likovima.


That's O'Neill with two Ls; the other one has no sense of humor.


Danijel Džekson (Majkl Šenks)Džek O'Nil (Ričard Din Anderson)Džek O’Nil, vođa tima SG-1 u prvih osam sezona. U devetoj i desetoj sezoni to mesto preuzima pukovnik Kameron Mičel; ne želim da ulazim u „kako i zašto“ detalje, pogledajte seriju pa otkrijte. Džeka iz serije igra fenomenalni, genijalni i neprevaziđeni Ričard Din „ko je rekao Megajver?“ Anderson, koji je uneo dosta sebe u ulogu. Zahvaljujući ovome, u poređenju sa O’Nilom iz filma novi Džek deluje kao potpuno drugačija osoba (što i sam O’Nil u seriji ističe – pogledajte citat kojim počinje ovaj deo teksta): pozitivniji je, nema više samoubilačkih nagona, priča više, stalno zbija šale i pravi sarkastične primedbe (naročito u napetim situacijama), ismeva negativce, često ističući klišeiziranost njihovih postupaka, a ponekad i ispravlja gramatičke greške drugih likova. Naučnike ne voli preterano: Danijel Džekson i Samanta Karter su verovatno jedini naučnici sa kojima se odlično slaže. Voli pecanje, Simpsonove i Ginis pivo. I šta je toliko posebno kod ovog lika, zbog čega je toliko popularan? Pretpostavljam da je u pitanju pozitivna aura kojom Džek O’Nil jednostavno zrači: dovoljno je da se pojavi u epizodi, onako sav opušten, i da u jednoj jedinoj rečenici nešto lupne pa da vam se, dok se kroz suze smejete, raspoloženje popravi za čitav dan. Naravno, grešio bih dušu kada bih rekao je O’Nil tu samo zbog šala i da je to sve što njegov lik nudi; ako sam ikada imao sumnje u ozbiljnost njegovg lika, epizoda Ambis (Abyss, šesta sezona) me je totalno razuverila...


Danijel Džekson, univerzalni prevodilac Zvezdane kapije SG-1, prisutan kao glavni lik u svim sezonama osim šeste. Moram priznati da je Majkl Šenks uspeo da održi imidž Danijela koji je u filmu stvorio Džejms Spejder: ostao je isti onaj briljantni lingvista, arheolog i antropolog kojeg vidimo u filmu, poznavalac više od dvadeset jezika (od toga barem tri vanzemaljska) i moralni savetnik tima. Njegov prvobitni cilj bio je da ostane u timu sve dok ne pronađe Ša’re i dok je ne oslobodi zaposednutosti, ali do ispunjenja plana nije došlo; ko bude gledao seriju videće i zašto. Šta još reći o Danijelu? Reč koja bi ga najbolje opisala je – štreber, budući da su njegovi glavni pokretači sticanje znanja i posao. U toku serije, Danijel je bio kidnapovan, nekoliko puta je umirao i bio vraćen u život, a u mozak mu je bilo usađeno desetak vanzemaljskih svesti.


Samanta Karter, dežurni čudotvorac u seriji, Danijelov kolega štreber. Pored Til’ka, Sem je jedini glavni lik koji je prisutan u svim sezonama serije, a pojaviće se i u četrnaest epizoda četvrte sezone Zvezdane kapije Atlantida. Za razliku od ostalih glavnih likova serije, Amanda Teping me je u početku malo iritirala. Nazovite me šovinistom, ali doktor astrofizike mi se nikako nije slagao sa zgodnom plavušom, uza sve to kapetanom u američkom vazduhoplovstvu. Mislim, opaka, pametna i zgodna – gde to još ima? Samanta Karter (Amanda Teping)Til'k (Kristofer Džadž)U svakom slučaju, drago mi je što je prvi utisak bio pogrešan – Sem je veliki deo tima, i ne mogu da zamislim nekog drugog na njenom mestu. Pored već opisanih osobina, tu je i solidan smisao za humor, a često spominjanje Megajvera je samo šlag na torti. (Za one koji ne znaju, Ričard Din Anderson je pre Zvezdane kapije bio poznat po ulozi Megajvera u istoimenoj seriji)


Til’k, bad-ass Jaffa. Ovog opakog, mišićavog, narogušenog čovekolikog vanzemaljca (i verovatno najboljeg Džafa ratnika kojeg imamo prilike da vidimo u seriji) igra ništa manje opaki Kristofer Džadž. Na jeziku Goa’ulda, reč til’k predstavlja snagu, i ako bih tražio jednu reč kojom bih ga opisao, bolju od ove ne bih mogao da nađem: bila to fizička ili psihička, snaga je njegova najizraženija osobina. Til’k nikada ne beži od izazova, nikada ne ostavlja prijatelje u nevolji i nikada ne odustaje. Lojalnost, ratnička čast i dobrobit Džafa naroda igraju veliku ulogu njegovom životu. Til’k retko kada pokazuje emocije i prilično je ćutljiv – drugi likovi često moraju da mu vade reči iz usta, budući da su mu dve rečenice koje najčešće koristi „Zaista“ (Indeed) i „Shvatam“ (I see). Često pogrešno izgovara kolokvijalne izraze i poslovice; komične primedbe i vicevi koje je do sada ispričao (iako sami po sebi nisu smešni) zlata su vredni. U ljudskom društvu se predstavlja kao Murej. Pored prijatelja iz tima, najvažnije osobe u njegovom životu su sin Reja’k, žena Drej’ak i učitelj Brej’tak, bivši Prvi ratnik Apofisa.


Kameron Mičel, the new guy, tumačen od strane Bena Braudera. Od devete sezone, Kam je novi zapovednik tima SG-1; ne znam da li je to do mene i moje vezanosti za Farskejp (Ben Brauder je igrao jednog od glavnih likova u pomenutoj seriji) ali njegovo zamenjivanje O’Nila mi i nije preterano smetalo. OK, u početku sam imao osećaj da to više nije onaj isti SG-1 (It’s John Crichton, for God’s sake!), ali to se veoma brzo promenilo, u velikoj meri zahvaljujući Klaudiji Blek; doći ćemo već do nje (da, znam da to željno iščekujete). Pre nego što se pridružio timu, Mičel je bio pilot F-302, hibridne letelice koja kombinuje zemaljsku i Goa’uld tehnologiju, a službu u SGC-u (Stargate Command) dobio je kao nagradu za hrabrost pokazanu u bici kod Antarktika. Kameron je lik koji ne podnosi opuštanje – voli da bude u centru zbivanja, tamo gde ima akcije; iako deluje kao mirna osoba, ponekad ima problema s kontrolisanjem besa. Veran je prijatelj i pripada soju ljudi koji nikada ne bi napustili druga u nevolji, ma kakve posledice pretrpeli zbog toga. Sve u svemu, zanimljiv lik.


Vala Mal Doran (Klaudija Blek)Kamoreon Mičel (Ben Brauder)Vala Mal Doran, kraljica prevare. Nećete mi verovati, ali nedostaju mi reči kojima bih je opisao - fenomenalna Klaudija Blek (još jedna pridošlica iz Farskejpa) jednostavno me je oborila s nogu; ako bih morao da izaberem najbolji ženski lik, to bi svakako bila Vala, iako je u glavnoj postavi tek od desete sezone (prvo pojavljivanje bilo je u osmoj sezoni; u devetoj se pojavila u desetak epizoda). Zašto je to tako? Zato što je Vala jedan od najdubljih likova u seriji i lik koji je dosta epizoda desete sezone jednostavno nosio na svojim plećima: intergalaktički prevarant i lopov, nekada posednuta od strane Goa’lda po imenu Keteš, Vala u toku svog kratkog pojavjivanja u seriji prolazi kroz neverovatnu promenu. Laži polako potiskuje istina, samoljublje zamenjuje briga za bližnje, usamljenost se odbacuje zarad prijateljstva. Nagli prelazi između detinjastog ponašanja i zrelosti odrasle osobe često dolaze iznenada, hvatajući vas nepripremljene. Njene šale obično su toliko dobre da bez problema mogu parirati O’Nilovim. Njena interakcija sa Tominom, Danijelom, ćerkom Adrijom i ocem Džesakom otkrivaju potpuno nove aspekte Valinog karaktera. Spojite ovo sa Klaudijinim izgledom (pre svega neprevaziđenim osmehom) i razumećete moju opčinjenost njenim likom.


You ended that sentence with a preposition, bastard.


I tako, dođosmo polako i do kraja ovog preterano dugog teksta. Deluje mi prikladno da ovde pomenem dalji život kako Zvezdane kapije SG-1, tako i cele franšize. Kao što možda znate, deseta sezona serije je u Britaniji završila sa prikazivanjem 13. marta 2007. godine (u SAD je to bilo 22. juna), ostavljajući za sobom brdo zgranutih fanova i nezavršenu priču čijim će se kompletiranjem baviti dva „direct-to-DVD“ filma. Filmovi ni u kom slučaju neće biti visokobudžetni – po 7 miliona svaki – ali Bred Rajt, producent serije, veruje da će obezbeđeni budžet biti i više nego dovoljan za ono što su zamislili (nadajmo se – glave će da lete ako ne budem video gomilu CGI efekata).

Prvi film, Zvezdana kapija: Kovčeg istine (Stargate: The Ark of Truth), predstavljaće završetak priče započete u devetoj sezoni serije; dakle, kraj priče o Orijima. Snimanje filma započeto je 15. aprila ove godine, režiser i scenarista je Robert Kuper, izvršni producent Zvezdane kapije SG-1; glavni likovi uključuju Mičela, Danijela, Sem, Valu, Til’ka, a postoji mogućnost da se i O’Nil pojavi u par scena. Izlazak filma prvobitno je bio najavljen za jesen 2007. godine ali obožavatelji će ipak morati da se strpe do 2008. godine.

Drugi film, Zvezdana kapija: Kontinuum (Stargate: Continuum) zvanično je počeo sa snimanjem krajem maja – par scena snimljeno je još u martu – i deo snimanja obaviće se na Arktiku, u laboratoriji za primenjenu fiziku američke mornarice. Kako saznajemo, u pitanju je samostalan film, u smislu da neće predstavljati završetak neke priče iz serije. Iz intervjua sa piscem i producentom, Bredom Rajtom, čujemo da će tema filma biti putovanje kroz vreme: poslednji Sistemski lord, Ba’al, putuje nazad u prošlost i menja zemaljsku istoriju uništavanjem programa Zvezdane kapije. Još jedna zanimljiva vest je da će se u filmu pojaviti veliki broj starih likova (među njima i Džek O’Nil) što bi, kako se producenti nadaju, trebalo da privuče dosta starih ljubitelja serije. Po mnogo čemu, ovaj film predstavlja nadu za budućnost franšize SG-1: ukoliko uspe, Zvezdana kapija: Kontinuum bi mogao da bude uvod u seriju filmova, nalik Zvezdanim stazama. Nadajmo se zato da će oboriti rekorde u prodaji.

Pored filmova, u planu je treća serija smeštena u univerzum Zvezdane kapije (druga je Stargate Atlantis - Zvezdana kapija Atlantida, čija je četvrta sezona upravo počela sa emitovanjem) i izaći će najverovatnije tek negde tokom 2008. godine. Radni naziv novog projekta je Zvezdana kapija univerzum i baviće se devetim simbolom kapije. Radnja serije za sada je nepoznata, kao i glumačka postava.

Toliko o tome... Pošto ste stigli do samog kraja, pretpostavljam da vam je tekst bio zanimljiv; čestitam vam na strpljenju i upornosti i nadam se da vas je, ukoliko niste gledali seriju, ovaj tekst naveo da to učinite, ili barem da razmislite o tome. Ukoliko vas brojka od deset sezona i dvesta četrnaest epizoda plaši, ne brinite – ako vam se serija dopadne, verujte mi, poželećete još toliko. Ako se, pak, plašite da će vam serija oduzeti mnogo slobodnog vremena, ne počinjite sa gledanjem sve dok ne budete sigurni da ćete ga imati na pretek – verovatno nećete moći da se odvojite od ekrana; ja svakako nisam... Oh, for crying out loud, što bi rekao O’Nil, opet smaram. Prekidam: ako nastavim ovako, tekstu nikada neće biti kraja. Bye!

Autor teksta: Miloš Milivojević

Fantastika nas je održala, njojzi fala

Kao i svi koji imaju iluziju veličine, u ovom broju prelazim na neke mnogo šire teme i takođe mijenjam naslov svoje rubrike u nešto što mi se čini prikladnijim. Neću se više zadržavati na pljuvanju ovih novih filmova (mada je bilo i nekih koji su pohvaljeni), već ulazim u dubokoumne analize uticaja fantastike na život pojedinca, pa i društva uopšte; eh, vidite šta vam je iluzija veličine...

Možemo početi priču o uticaju fantastike još od naših prvih koraka, ako ste imali sreće kao ja pa su vam roditelji brzo servirali Zvjezdane ratove kao obavezno filmsko štivo (ako vam ih pak roditelji nisu dali, sigurno ste ih negdje sami iskopali) i odmah vam dali nešto o čemu ćete sanjariti; ako ste razmišljali o robotima, džedajima i vječnoj borbi dobra i zla – u kojoj dobro ipak pobjeđuje (te ste uvijek imali čemu da se nadate). Sigurno ste ubrzo naišli i na crtane serije (nekad su ih i naše televizijske stanice puštale, dok smo danas osuđeni na zaglupljujuć materijal) kao što su Transformersi, Robotek, Sablja i zvjezdani šerifi ili dugometražne crtaće Posljednji jednorog, Let zmajeva, Gospodar Prstenova... lista ide u nedogled. Takođe, vrlo je vjerovatno da su vam ti isti crtaći bili inspiracija da i sami nešto napišete, naslikate, nacrtate... Možda (u stvari skoro sigurno) okolina nije baš blagonaklono gledala na tu vašu zanesenost i optuživala vas je za ko zna šta; ali šta okolina uopšte zna? Otkad se oni za nešto pitaju? Mudri Platon je odavno rekao da gomila nije sposobna ni za šta vrijedno, ni za najveće dobro, ni za zlo – tako da njih ništa ne pitamo. Optužuju vas za eskapizam (ali šta tome fali?). No da li je bolje u mašti živjeti sa vilovnjacima, jednorozima, robotima, ili se diviti žikinoj dinastiji (ne zaslužuje veliko slovo) i kriminalcima u filmovima? Jer dijete koje se divi kriminalcima ima velike šanse da postane kriminalac, dok onaj ko se divi džedajima sigurno neće postati džedaj ali ima velike šanse da ne bude kriminalac, već sasvim običan čudak, pardon građanin.

Čemu nas još uči fantastika? Kad odgledamo Istrebljivača (moram da koristim naše prevode, čak i kada su idiotski – radi se o Blade Runneru), Odiseju 2001 ili Solaris (staru verziju naravno) moramo sebi postaviti velika moralna i filozofska pitanja.

Zadržao bih se malo na ova tri filma, po meni najbolja naučnofantastična ostvarenja svih vremena, ali neću se baviti previše njihovim kvalitetom koji je nesporan, već pitanjima koja postavljaju i uticajem koji mogu imati na naše društvo. Za početak, Istrebljivač i moja profesionalna deformacija. Prije nekih godinu i po dana, kada sam činio prve korake na fakultetu, asistent je izrekao jednu jako interesantnu misao: „Šta bi tek Džon Lok radio sa svojom teorijom da je pogledao Istrebljivača?" Okeeej, kakve veze ima jedan naučnofantastični film sa filozofijom? Zar nije to samo jurnjava kroz svemir sa kojekakvim karakondžulama? - pitaju zabrinuti roditelji... Naravno da nije, štaviše, ona je vrlo rijetko tako nešto. Nego, pitanje iz Istrebljivača: kad biste vi bili android, u koga su usađena potpuno identična sjećanja neke osobe, šta biste bili onda? Kako naslov knjige kaže – da li biste onda sanjali električne ovce? Da li smo onda ljudi ili roboti? Imamo strukturu robota, ali sva osjećanja, razmišljanja i iskustva čovjeka... uostalom, ovo je dobro pitanje i za nas nerobote: šta smo mi zapravo? Dodao bih još nešto što ovdje smatram značajnim – u ovom periodu sveopšte globalizacije, čiji je nusprodukt (ili možda cilj?) uništavanje invidualnosti, do toga bi upravo došlo. Mogli bismo samo da repliciramo (koristim ovakav izraz jer se androidi u filmu tako i nazivaju – replikanti) poželjne jedinke i stvaramo neki zamišljeni svijet koji će funkcionisati na najbolji mogući način. Utopija kapitalizma, a opet tako zastrašujuća; jer istovremeno nas pita kuda smo se to zaputili, šta će biti s nama ako ovako nastavimo. Završio bih priču o Istrebljivaču jednim prigodnim citatom iz filma (možda i iz knjige, ne sjećam se):

Rejčel: Čini se da smatrate da naš rad ne doprinosi društvu
Dekard: Replikanti su kao i sve druge mašine: ili dobrobit ili opasnost. Ako su dobrobit, onda me se to ne tiče.
Rejčel: Mogu li vas pitati nešto intimno?
Dekard: Naravno.
Rejčel: Da li ste ikad eliminisali ljudsko biće greškom?
Dekard: Ne.
Rejčel: Ali u vašoj poziciji, to je rizik.

Da sada pređemo na pravo remek-djelo svjetske kinematografije, 2001: Odiseju u svemiru, koju je stvorio pravi genije sedme umjetnosti Stenli Kjubrik, zajedno sa Arturom Klarkom. U svjetlu ove pređašnje priče, kakva nam pitanja ona postavlja? Po meni jedno vrlo značajno: koliko smo, kao ljudska rasa, zaista zaslužni za bilo šta u svijetu? Svuda gledamo sebe kao najpametnije, imamo najbolji politički sistem, provalili smo tajne evolucije i genetskog koda, ma sve znamo, mi smo gospodari svemira! Problem svake ljudske generacije je što smatra da je posisala svu pamet (a dalja istraživanja uglavnom vrši ili da bi povećala lični komfor ili da bi i dalje hranila svoj ego), a uopšte nije nevjerovatno da je na nas cijelo vrijeme djelovao neki skriveni crni monolit.


Film i knjiga žele da pokažu da zapravo napretka nema, već da je on pokrenut sa strane, jer sami nismo sposobni da idemo dalje. Klark u knjizi imenuje vanzemaljce kao te pokretače; Kjubrik je to pitanje mudro ostavio neodgovorenim u filmu, mada je u kasnijim intervjuima imenovao Boga kao pokretača. Ovo ne bi trebalo smatrati nemogućim. Uostalom, razmislite: nešto vam naprasno klikne u mozgu i eto vama inspiracije? U određenim trenucima ta lucidnost je tolika da je nikako ne možete izvući iz svojih prethodnih znanja, već se nekako nenadano stvorila tu, u vašem umu. Možda je upravo to neki crni monolit, neka tajna sila koja utiče na naš napredak. Poenta je da sami o sebi, a pogotovo o stvarima oko sebe, znamo isuviše malo, a pravimo se da znamo sve.


Ovo predstavlja odličnu uvertiru za poslednji film koji pominjem – Solaris. Pisao jedan velikan (Stanislav Lem), režirao drugi (Andrej Tarkovski), šta čovjek više da poželi? U porukama se knjiga i film pomalo razilaze, ali postavljaju jedan jedinstven problem za čovjeka i društvo danas – kako možemo ići u bilo kakvo istraživanje kada uopšte ne poznajemo sebe? Šta će se desiti kada dođemo do nekog entiteta tako moćnog kao što je Solaris – planeta-okean? Ovo pitanje je slično onom prethodnom iz Odiseje, ali je predstavljeno kroz jednu mračniju viziju, kada nam superiornije sile ne pomažu, već nas jednostavno ostavljaju zatečenim i nijemim. Postojanje entiteta kao što je planeta-okean mi ne možemo da pojmimo, a kamoli da razumijemo – a postojanje takvih entiteta nije nemoguće. Čemu zapravo težimo kada bilo šta istražujemo? Da li nam to pomaže da bolje shvatimo sebe i svoju ulogu u univerzumu, i kao jedinke i kao rase? Ako ne, koja je svrha svega toga, zašto idemo dalje kada se uopšte ne približavamo biti svog postojanja? Nadam se da nije potrebno da dođemo do nečeg tako moćnog kao što je planeta-okean da bismo shvatili da ovaj problem postoji. Moramo se zapitati kako dalje i, što je važnije, kuda? Tek kada odgovorimo na ova pitanja možemo se vratiti iole ozbiljnijem istraživanju.

Šta se iz svega ovoga može zaključiti? Može svašta, a najbolje bi bilo da svako za sebe razmisli i da sebi neko rješenje, jer time se i približava razumijevanju svoje biti, nečega što nam je tako udaljeno (kako su pokazali gorepomenuti velikani). Zaključak priče sa početka jeste da je fantastika kao žanr idealna za prikazivanje velikih pitanja i velikih priča jer joj je, za razliku od običnih drama, mnogo više dozvoljeno. Lakše je, a i upečatljivije, prikazati jedan ljudski problem preko monolita nego preko nekoliko sati obične drame. Fantastika ne samo da treba da nas održi, već i da nam pomogne da riješimo neka pitanja, postavljajući ih. Jer za nju, kao ni za nas, ni nebo nije granica.


Autor teksta: Stefan Đukić