Poslednji

Dok je proveravao energetske baterije na svom karabinu, počeo je da se priseća događaja koje je mislio da je već davno zaboravio. Čudno, mislio je, kako se čovek priseća nekih stvari u najneobičnije vreme. Nisu mu trebale te misli, ne sad kada se priprema za juriš. Međutim, učinilo mu se interesantno ovo evociranje starih uspomena u trenutku pripreme za haos koji će nastupiti. To mu je dalo nekakav mir, mir kakav već dugo nije imao. Kao što je oko uragana najmirnije, tako je on bio miran. Sećao se paganskih običaja drevnih koliko i sam Kontinent. Običaja koje je sa svojom porodicom sprovodio posebnog dana u godini. Bila su to lepa vremena. Niko ga nikada nije smatrao za čudaka iako je on znao da ipak čudak jeste, poslednji pripadnik izumrlog naroda već odavno zaboravljenog. Dok je za pojas spremao standardno pakovanje plazma granata (kao da će stići da ih upotrebi), pevušio je staru pesmicu još u detinjstvu naučenu. Bila je na nepoznatom jeziku njegovog naroda, koji bi i njemu bio stran da sam ga nije pukim slučajem naučio. Kockice koje su bogovi Olimpa bacali odlučile su da on bude poslednji koji će naučiti jezik Starih. Ekscentričnost je kao dominantnu crtu karaktera posedovao još odmalena, možda mu je zato i bila interesantna ta ideja, zavodnička u svojoj zabranjenosti: naučiti jezik i običaje predaka. Različito mišljenje, neodobreno od Korporacije, bilo je najteži prekršaj; za obe strane u ratu bila je to zajednička osobina. Svi SIM vojnici bili su obavezni da provode 15 minuta nedeljno u stimulatoru moždanih talasa, bilo je čudo kako je takvo znanje uspeo da sakrije od vrhovne komande. Kao da je to sad bilo bitno, ali pomisao na to ispunjavala ga je ponosom... U daljini je čuo Samohotke kako pale svoje motore; moćnim gasnim turbinama je uvek trebalo vremena da se zagreju pa su ih palili u zadnji čas pred bitku. Mogao si naviti sat po njima: kad čuješ pištavi zvuk jona pod pritiskom, još pet minuta i to je to.

Neko opsova u daljini, neko se nasmeja. Posade koje su ih opsluživale ulazile su u skučene upravljačke kabine i povezivale se na neuronski upravljački interfejs. Nije im zavideo, video je šta laser učini u trenutku pogotka u metal. Šta god da ostane unutra, pa, prizor nije bio prijatan u svakom slučaju. Video je i bespilotne sonde kako padaju na neprijateljeve pozicije, još jedan siguran znak da je naređenje za prodor blizu. Sve je to video oko sebe a nije mogao da prestane da pevuši tu dečju pesmicu, misleći o uzaludnosti svega. Priča je bila ofucana i klasična, niko nije znao kako je rat počeo, ali gubici su bili visoki na obe strane. Kliše za klišeom, čak ni sintetičke devojke nisu uspevale da podignu moral vojsci iscrpljenoj dugim ratovanjima. Sinte droge bile su jača stvar i mnogo efikasnija. Otupljivale su čula, ali hej, ko te pita. Bombe bacajmo i glasno pevajmo. To je bio SIM moto ovih dana.

I onda se desilo. Čulo se zavijanje sirena i signalne rakete osvetliše noćno nebo, a cela vojna mašina sastavljena od hiljadu tela i umova pokrenu se kao jedno. Refleksi proradiše i on potrča u juriš ne razmišljajući više, dobivši preko potrebno olakšanje od crnih misli koje su ga neočekivano (i neželjeno) ophrvale. Iskoči iz rova kao katapultiran i poče trčati koliko ga noge nose. I tada se desilo. Nije pretrčao ni par koraka kada ga direktno pogodi granata.

Slika se zaustavlja i počinje da se vrti sve većom i većom brzinom, boje se mešaju i stapaju, a jarka svetlost počinje da mu peče oči razrogačene od čuda i neverice. Negde u nekom zabačenom kraju mozga jedan deo njega urlao je da je primio direktan pogodak i da ne bi trebalo više da postoji u bilo kom pogledu, ali većina svesti je bila zaokupljena prizorom koji je počeo da se formira. Nalazio se na blagoj uzvišici koje se pružala iznad ravničarskog i plodnog kraja ispresecanog rekama. Tamo gde su reke meandrirale bili su gajevi u kojima su se gnezdile rečne ptice, a ribe su na suncu letnjeg dana iskakale visoko iznad površine vode, padajući u nju uz pljusak. Trava je bila visoka i mirisala je na život. Ako bi se jako potrudio, mogao bi možda videti grupu ljudi kako lovi u daljini. A možda se to i njegova mašta poigravala s njime, kao da mu nije dovoljno i ovo što vidi. Rat iz koga je došao bio je davno zaboravljena uspomena i prošlost. Pogleda kraj sebe i vide mladu devojku obučenu u belo kako ga prodorno posmatra. Na njegovo neizmerno iznenađenje, obrati mu se na samo i jedino njemu poznatom jeziku njegovih predaka i reče: ”Ja sam Lada. Dobrodošao kući, zemlji svojih predaka, jer ti si poslednji.”

Sledećeg trenutka vreme se pokrenu i Poslednji Srbin se sruši i pade, dok je oko njega na bojnom polju besnela bitka.

Autor teksta: Ivan Ćebović