Existence is futile

U budućnosti vidim jedan zastrašujuć svet, svet u kome Bog lično učestvuje u igrama na sreću, i to kao glavna nagrada, za procenat zarade.

Pogledaj ispod čepa! Možeš osvojiti desetominutni razgovor sa Tvorcem lično!

I Bog se zadovoljno smeje u pozadini reklame, trejler za nagradu koju možeš osvojiti ako budeš pio to i to pivo... to i to gazirano bezalkoholno piće... jeo u tom i tom restoranu brze hrane. I tako u nedogled. Trči, Lola, trči, duga je trka pacova.

Mesec je opadao, treći dan posle punog. Izlomljeno telo iskasapljene devojke nađeno je u otvorenoj rupi koju su iskopali radnici gradskog komunalnog preduzeća zbog opravki na sistemu grejanja na Novom Beogradu. Plastična narandžasta ograda razapeta između kočeva nevešto pobijenih u pesak u rupi na jednom mestu imala je pocepotinu, trag tereta koji je kroz nju proleteo pre nego što će završiti svoju tužnu priču na natrulim cevima gasovoda. Svetla na semaforu su se celu noć, kao i svake noći do tada, uredno smenjivala. Tri minuta zeleno, tri minuta crveno. Kola su prolazila, pa tramvaji, pa autobusi. Na kraju su došli radnici gradskog komunalnog i pronašli iskasapljeno telo koje je ležalo u neprirodnom položaju na dnu rupe. Imala je 24 godine i studirala ekonomiju. Na drugoj godini kresala se sa profesorom da bi prošla ispit. Obnavljala je drugu godinu dva puta. Prvu jednom. Nosila je sandale na štiklu i ružne plitke zvoncare. U maloj torbi nosila je šminku, novčanik i mobilni telefon. U gimnaziji nije nikada pročitala ni jednu jedinu lektiru, uvek je nalazila knjige sa skraćenim tumačenjima svih dela. To je u društvu isticala kao zanimljivost o sebi. Nikada nije pominjala da je sve četiri godine gimnazije imala dvojku iz srpskog, i da profesorka nikako nije mogla da joj zapamti ime. Iako joj je bila razredna. Ali, onaj ko ju je ubio to nije znao. Isfronclao joj je utrobu zato što je umesto rajfa nosila ogromne, ružne plastične naočare za sunce sa ogromnim zlatnim natpisom ’Dior’ sa strane. Krvlju umrljane ruke gurnuo je u džepove i odšetao Bulevarom Arsenija Čarnojevića sledeći noć.

U budućnosti vidim jedan zastrašujuć svet, svet u kome nema različitosti jer su razlike na toliko visokoj ceni da se svi toliko razlikuju da su u svojoj različitosti identični. Homogeni kao primordijalna čorba, a opet naoko ne liče. Isti sa ’Dior’ naočarima ili zelenim krestama. Razmnožavaju se deobom, dok od njih ne ostane ništa.

Noć bez Meseca. Prastara tama osuta retkim zvezdama koje gvire kroz guste oblake, a svetla nigde. Leš dvadesetogodišnjeg mladića isečen na komade i stavljen u kesu za đubre pronašli su Romi iz obližnjeg “slama” u napuštenoj zgradi na donjem Dorćolu. Čizme su mu bile izuvene i ubačene u kesu odvojeno od tela. Studirao je biohemiju. Bio je odličan student i dobio je stipendiju za školovanje u Americi, trebalo je da ode za nedelju dana. Kao mali, imao je običaj da muči mačke do smrti, a zatim piša po njihovim leševima. Jednom su neka deca skrivena u žbunju posmatrala šta radi. Kada je završio istrčala su, išutirala ga i gađala kamenjem. Razbili su mu glavu na četiri mesta. Ne znajući, lokalni pijanci i kurve pišali su po kesama u kojima je bilo njegovo telo. Onaj koji ga je ubio nije znao ništa od ovoga. Odsekao mu je glavu, a zatim ruke i noge jer je glasno govorio o pojačalima i nosio majicu Iron Maidena. Odsekao mi je dugu kosu i nagurao u usta. Kada je završio, popeo se do Knez Mihailove i oprao ruke i lice na česmi.

U budućnosti vidim jedan zastrašujuć svet, svet u kome se deca ne gađaju blatom i šljivcigama, već se po zadatim pravilima igraju skupim igračkama, svet u kome dečaci nose male aktovke podražavajući svoje očeve, a cipele sa štiklom se prave od broja dvadeset jedan. Svet u kome oni koji nemaju podražavaju igre onih koji imaju.

Mesec raste, na pola puta je da bude pun. Podbuo leš osmogodišnjeg deteta izvađen je iz Save. Privezanog za ogradu pronašao ga je vlasnik jednog od mnogobrojnih splavova kada je u toku dana svratio sa švalerkom na piće. Prsti sa ruku su mu bili odsečeni i stavljeni u džepove. Srce mu je bilo probodeno iglom za štrikanje sa koje je reka sprala sve otiske. Sa sobom je imalo mobilni telefon, a baš tog dana kada je umrlo, dobilo je peticu iz likovnog na crtež koji mu je mama nacrtala. Onaj ko ga je ubio nije znao ništa od ovoga. Njemu je zasmetao način na koji je dete hodalo. Kada je završio, plaknuo je ruke u Savi, sišao sa splava i ćutke se zaputio prema Brankovom mostu.

U budućnosti vidim zastrašujuć svet, svet u kome svaki glas postaje eho, a svaki glas protivljenja, razuma postaje kakofonija koja ruši harmoniju svih onih glasova koji huče zajedno, samo da bi postao deo kontramelodije koja i sama, iako ne želi, uspavljuje. Svet u kome velike korporacije na smenu projektuju svoje logoe na Mesec, a deca koja šiju njihove patike i majice i odeću za lutke, poluslepim očima odnekud prepoznaju te znakove i osećaju ponos zato što su deo mašine, i smejući se pokazuju jedno drugom ka Mesecu, želeći da su tamo. Vidim svet u kome ništa nije besplatno, u kojem svaki dah ima tržišnu vrednost jer je vazduh roba, svet u kojem ljudi uče da što duže ne dišu kako bi uštedeli novac, svet u kojem je tradicionalno izranjanje bisera zabranjeno zakonom. Vidim svet u kome samo elita pije čistu vodu, a ostali se grabe za pročišćenu kanalizaciju. Vidim svet u kome svaki korak znači porez na prelazak sa teritorije jedne korporacije na drugu.

Mesec je pun. Hodam polako kroz žutu svetlost uličnih svetiljki. Na ulici nema nikoga, radni je dan. Razmišljam o tome kako je mnogo manja verovatnoća da mi se nešto desi nego da mi se ništa ne desi. Slušam muziku. Znam sve pesme napamet i pevušim, tiho, za sebe. Ali podmukli osećaj nelagode pustio mi je korenje u venama. Ubrzavam korak i utišavam muziku. Ulica je prazna, i izuzev nekoliko taksista preko puta, dvadesetak metara iza mene, nema baš nikoga. Ljudi mi ulivaju sigurnost. Ostavljam ih iza sebe i silazim sa bulevara ka bloku. Mrak, žbunje i drveće. Pacovi šuškaju, mačke vrebaju, a u daljini laju psi. Penjem se uz stepenice u hodnik. Tamo, ispred ulaza, stoji on.

U novinama sam jednom pročitala da se najviše nasilnih, ali i drugih zločina događa kada je pun Mesec. Fenomen koji je i policija konstatovala.

Mesec je pun i narandžast. Sutra će biti vetra. Smešim se. Smeši se i on. Smešim se kapima usirene krvi na njegovoj jakni. A on se smeši mom osmehu. Ljubimo se, naizgled satima. Govori mi kako ne podnosi pesmu koju sam pevala dok sam dolazila.

Mesec je pun. Telo dvadesetogodišnjeg mladića pronađeno je zakucano za klupu u parku kod Gradske skupštine. Usne su mu bile odsečene tako da je izgledalo kao da se smeje, a srce mu je bilo izvađeno i nikada nije nađeno. Ubio je troje ljudi, ali policija to nije znala. Njima je u opisu radnog mesta da se bave leševima i da se plaše punog Meseca.

Autor teksta: Sonja Žakula