Iskreno, htela sam da napišem nekoliko rečenica o tebi, ali onda mi je palo na pamet da te malo mučim i to zadovoljstvo prepustim tebi. Izvoli.
[Smeh] Iskreno, ovo je najteže pitanje na koje treba da odgovorim. Verujem da na njega tek sami čitaoci mogu da daju odgovor, nakon što pročitaju intervju.
Kada si sebe prepoznala kao pisca?
Tek kada mi je objavljena prva priča, odnosno prve priče.
Predstavi nam svoju prvu knjigu Vilina planina.
U pitanju je zbirka kratkih priča (ukupno njih jedanaest), odnosno bajki, koje su tematski povezane u jednu celinu. Bave se vilama, zmajevima, patuljcima, životinjama, i novim rodovima (rakarima), prirodnom i odnosom ljudi prema prirodi.
Kako je došlo do ove zbirke priča?
Nisam je planirala. Desila se sama. Tokom pisanja i dorađivanja priča, shvatila sam da imaju nešto zajedničko i da bi mogle da se objave „pod jednom kapom“. Pa čak i tad mi je bilo potrebno nekoliko godina da ih izbrusim i odstranim sve što nije valjalo.
Knjiga je doživela nekoliko promocija širom Srbije i nekoliko kritika u raznim književnim novinama i časopisima. Kakvi su tvoji utisci?
Nisam to očekivala, zaista. Ni toliko interesovanje, a još manje toliko promocija, odnosno kritika.
Tvoje priče su pune legendi i mitova. Etnološkog su karaktera, za sve uzraste. Reci nam nešto što je specifično za nastajanje svake od priča.
Četvoroprsti je inspirisan skulpturom, odnosno držačem za knjige, koju je napravio arhitekta Milan Rakočević. Dubrava na bajkovit način objašnjava kako je nastao Dubrovnik. Zavet obrađuje verovanje Dubrovčana da će se izbaviti iz velike nevolje ukoliko se zavetuju svecu da će najveću grešnicu uzeti za ženu. Zorilo proširuje predanje o tri mitska brata Noćilu, Ponoćilu i Zorilu. Tandarić Mandarić pokušava da stvori nove odnose između starih rodova: patuljaka, divova i zmajeva. Ruža vetrova nudi bajkovito objašnjenje zašto se ruža vetrova baš tako zove. Priča Mojre na bajkovit način daje objašnjenje prisustva mitraizma na našem tlu. Vilina planina proširuje pripovetku u kojoj se spominje Vilina planina sa izvorima koje niko ne može da prebroji. Mali Beli Zec je nastao iz želje da se pokaže da i najdublji strahovi mogu da se pobede. Mazar nudi jedno od objašnjenja zašto Peraštani veruju da u pravom uglu sedi Đavo. I najzad, Gospa od Škrpjela nudi jedno od objašnjenja kako je i zašto ostrvo nastalo.
Ti si počela kao horor pisac. Da li je ovo beg od tog „ozloglašenog“ žanra?
Zapravo, prve objavljene priče jesu naučnofantastične. Kao horor pisac sam postala poznata u klubu ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, otud zabuna. Ali, ne smeta mi. Naprotiv. Možda je u pitanju samo predah ili odmor. Mada, ne verujem. Horor mi je podjednako privlačan kao i fantastika i naučna fantastika.
Pišeš isključivo kratke priče i uopšte kratke forme. Zašto?
To je forma u kojoj se najbolje snalazim i koju poslednjih godina najviše i čitam. Najčešće čitam zbirke kratkih priča, jer je to najbolji način da se upoznate sa nekim piscem, ili nekom zemljom, ukoliko je u zbirci zastupljeno više autora.
Kratka forma mi omogućava da ne razvodnim rečenicu, omogućava mi da istu temu ispričam na nekoliko različitih načina. Verujem da se publika umorila od duge forme i da budućnost leži u kratkim pričama, možda im i iz tog razloga najčešće pribegavam.
Često čujemo komentare kako je čudno da se ženska osoba bavi naučnom fantastikom, fantastikom i hororom. Mene više zanima kako si počela?
Sasvim slučajno. Prvo što sam u životu napisala bio je kriminalistički roman. Kako je bio loš, i kako se u žanru nisam baš najbolje snalazila, tako sam se okrenula najvernijoj ženskoj temi – ljubavnim (kratkim) pričama. Uporedo sa njima sam počela da pišem (još kraće) naučnofantastične priče. Nekako u to vreme sam upoznala Gradimira Stojkovića, našeg poznatog pisca, koji mi je pomogao da se opredelim za jedan od ta dva žanra. Samo njegovim savetima imam da zahvalim što sam i dan danas u fantastici.
Ti ne pišeš samo priče. Zamenik si urednika časopisa Naš trag, jedan si od urednika domaćeg izdanja webzina Helly Cherry, pišeš za časopis Gradinu, Novine beogradskog čitališta. Pišeš i uređuješ deo posvećen fantastici za časopis Naš trag, organizuješ tribinski program Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, saorganizator si konkursa „357“ sajta Art Anima, a na prethodnom konkursu Art Anime za kratku fantastičnu priču bila si član žirija. Na tvoj mejl dnevno stigne lep broj pismenih formi, od aforizama do dužih priča da ih pročitaš i daš svoj sud. Baviš se prevođenjem i lekturom. Kako sve postižeš?
Ne znam ni sama. Ne bavim se svim poslovima istovremeno. Odnose mi, međutim, veći deo dana. Ali, u tome leži najveće zadovoljstvo i izazov. Poraditi na sebi i za sebe, ali i pomoći drugima, kao što su drugi pomagali tebi. To je jedini pravi način.
Šta još nisi ostvarila?
Još najmanje desetak priča čeka da budu napisane. I isto toliko zbirki. [Smeh]
Nisam još osnovala svoje udruženje, ali radim(o) na tome.
Znajući da nisi od dokonih osoba, da uvek radiš nešto bilo za novac bilo samo iz entuzijazma... Čime ćeš nas iznenaditi u narednom periodu?
U planu su brojni konkursi, u okviru fantastike, naravno. Uporedo radim na novim pričama, spremam drugu zbirku priča, ali kad će do nje doći, pitanje je. Vremena je malo, a poslova mnogo.
Na koje greške i stranputice bi ukazala mladim piscima, urednicima, entuzijastama u domenu fantastike?
Mladim piscima: posebnu pažnju treba da obrate na dijaloge i glavnog negativca, jer ako su oni slabi, sama priča neće mnogo vredeti. I ne mora svaka priča da se završava obrtom. Urednicima: Dobar urednik je onaj koji uči od svojih saradnika. Entuzijastima: Istrajte.
Član si Srpskog društva za naučnu fantastiku, Lazara Komarčića i Photon Tide-a. Upoznata si sa tim šta se radi na domaćoj sceni. Kako ti sve to vidiš?
Mislim da sva društva treba da se povežu, isprepliću, budu upoznata sa radom onog drugog. Jedino tako imaju izgleda na uspeh. Bojim se da su se stariji članovi pomenutih društava umorili, a da mladi nemaju snage da izguraju brojne zamisli do kraja. Zato treba da se međusobno ispomažu. Na taj način će privući još mlađe snage u svoje redove.
Kojim svojim aforizmom bi pozdravila čitaoce Antaresa?
Dobro pazite koga kujete u zvezde, jer – postoje i zvezde padalice.
Intervju vodila: Dragana Stojiljković
No comments:
Post a Comment