Kao i svi koji imaju iluziju veličine, u ovom broju prelazim na neke mnogo šire teme i takođe mijenjam naslov svoje rubrike u nešto što mi se čini prikladnijim. Neću se više zadržavati na pljuvanju ovih novih filmova (mada je bilo i nekih koji su pohvaljeni), već ulazim u dubokoumne analize uticaja fantastike na život pojedinca, pa i društva uopšte; eh, vidite šta vam je iluzija veličine...
Možemo početi priču o uticaju fantastike još od naših prvih koraka, ako ste imali sreće kao ja pa su vam roditelji brzo servirali Zvjezdane ratove kao obavezno filmsko štivo (ako vam ih pak roditelji nisu dali, sigurno ste ih negdje sami iskopali) i odmah vam dali nešto o čemu ćete sanjariti; ako ste razmišljali o robotima, džedajima i vječnoj borbi dobra i zla – u kojoj dobro ipak pobjeđuje (te ste uvijek imali čemu da se nadate). Sigurno ste ubrzo naišli i na crtane serije (nekad su ih i naše televizijske stanice puštale, dok smo danas osuđeni na zaglupljujuć materijal) kao što su Transformersi, Robotek, Sablja i zvjezdani šerifi ili dugometražne crtaće Posljednji jednorog, Let zmajeva, Gospodar Prstenova... lista ide u nedogled. Takođe, vrlo je vjerovatno da su vam ti isti crtaći bili inspiracija da i sami nešto napišete, naslikate, nacrtate... Možda (u stvari skoro sigurno) okolina nije baš blagonaklono gledala na tu vašu zanesenost i optuživala vas je za ko zna šta; ali šta okolina uopšte zna? Otkad se oni za nešto pitaju? Mudri Platon je odavno rekao da gomila nije sposobna ni za šta vrijedno, ni za najveće dobro, ni za zlo – tako da njih ništa ne pitamo. Optužuju vas za eskapizam (ali šta tome fali?). No da li je bolje u mašti živjeti sa vilovnjacima, jednorozima, robotima, ili se diviti žikinoj dinastiji (ne zaslužuje veliko slovo) i kriminalcima u filmovima? Jer dijete koje se divi kriminalcima ima velike šanse da postane kriminalac, dok onaj ko se divi džedajima sigurno neće postati džedaj ali ima velike šanse da ne bude kriminalac, već sasvim običan čudak, pardon građanin.
Čemu nas još uči fantastika? Kad odgledamo Istrebljivača (moram da koristim naše prevode, čak i kada su idiotski – radi se o Blade Runneru), Odiseju 2001 ili Solaris (staru verziju naravno) moramo sebi postaviti velika moralna i filozofska pitanja.
Zadržao bih se malo na ova tri filma, po meni najbolja naučnofantastična ostvarenja svih vremena, ali neću se baviti previše njihovim kvalitetom koji je nesporan, već pitanjima koja postavljaju i uticajem koji mogu imati na naše društvo. Za početak, Istrebljivač i moja profesionalna deformacija. Prije nekih godinu i po dana, kada sam činio prve korake na fakultetu, asistent je izrekao jednu jako interesantnu misao: „Šta bi tek Džon Lok radio sa svojom teorijom da je pogledao Istrebljivača?" Okeeej, kakve veze ima jedan naučnofantastični film sa filozofijom? Zar nije to samo jurnjava kroz svemir sa kojekakvim karakondžulama? - pitaju zabrinuti roditelji... Naravno da 
nije, štaviše, ona je vrlo rijetko tako nešto. Nego, pitanje iz Istrebljivača: kad biste vi bili android, u koga su usađena potpuno identična sjećanja neke osobe, šta biste bili onda? Kako naslov knjige kaže – da li biste onda sanjali električne ovce? Da li smo onda ljudi ili roboti? Imamo strukturu robota, ali sva osjećanja, razmišljanja i iskustva čovjeka... uostalom, ovo je dobro pitanje i za nas nerobote: šta smo mi zapravo? Dodao bih još nešto što ovdje smatram značajnim – u ovom periodu sveopšte globalizacije, čiji je nusprodukt (ili možda cilj?) uništavanje invidualnosti, do toga bi upravo došlo. Mogli bismo samo da repliciramo (koristim ovakav izraz jer se androidi u filmu tako i nazivaju – replikanti) poželjne jedinke i stvaramo neki zamišljeni svijet koji će funkcionisati na najbolji mogući način. Utopija kapitalizma, a opet tako zastrašujuća; jer istovremeno nas pita kuda smo se to zaputili, šta će biti s nama ako ovako nastavimo. Završio bih priču o Istrebljivaču jednim prigodnim citatom iz filma (možda i iz knjige, ne sjećam se):
Rejčel: Čini se da smatrate da naš rad ne doprinosi društvu
Dekard: Replikanti su kao i sve druge mašine: ili dobrobit ili opasnost. Ako su dobrobit, onda me se to ne tiče.
Rejčel: Mogu li vas pitati nešto intimno?
Dekard: Naravno.
Rejčel: Da li ste ikad eliminisali ljudsko biće greškom?
Dekard: Ne.
Rejčel: Ali u vašoj poziciji, to je rizik.
Da sada pređemo na pravo remek-djelo svjetske kinematografije, 2001: Odiseju u svemiru, koju je stvorio pravi genije sedme umjetnosti Stenli Kjubrik, zajedno sa Arturom Klarkom. U svjetlu ove pređašnje priče, kakva nam pitanja ona postavlja? Po meni jedno vrlo značajno: koliko smo, kao ljudska rasa, zaista zaslužni za bilo šta u svijetu? Svuda gledamo sebe kao najpametnije, imamo najbolji politički sistem, provalili smo tajne evolucije i genetskog koda, ma sve znamo, mi smo gospodari svemira! Problem svake ljudske generacije je što smatra da je posisala svu pamet (a dalja istraživanja uglavnom vrši ili da bi povećala lični komfor ili da bi i dalje hranila svoj ego), a uopšte nije nevjerovatno da je na nas cijelo vrijeme djelovao neki skriveni crni monolit.
Film i knjiga žele da pokažu da zapravo napretka nema, već da je on pokrenut sa strane, jer sami nismo sposobni da idemo dalje. Klark u knjizi imenuje vanzemaljce kao te pokretače; Kjubrik je to pitanje mudro ostavio neodgovorenim u filmu, mada je u kasnijim intervjuima imenovao Boga kao pokretača. Ovo ne bi trebalo smatrati nemogućim. Uostalom, razmislite: nešto vam naprasno klikne u mozgu i eto vama inspiracije? U određenim trenucima ta lucidnost je tolika da je nikako ne možete izvući iz svojih prethodnih znanja, već se nekako nenadano stvorila tu, u vašem umu. Možda je upravo to neki crni monolit, neka tajna sila koja utiče na naš napredak. Poenta je da sami o sebi, a pogotovo o stvarima oko sebe, znamo isuviše malo, a pravimo se da znamo sve.
Ovo predstavlja odličnu uvertiru za poslednji film koji pominjem – Solaris. Pisao jedan velikan (Stanislav Lem), režirao drugi (Andrej Tarkovski), šta čovjek više da poželi? U porukama se knjiga i film pomalo razilaze, ali postavljaju jedan jedinstven problem za čovjeka i društvo danas – kako možemo ići u bilo kakvo istraživanje kada uopšte ne poznajemo sebe? Šta će se desiti kada dođemo do nekog entiteta tako moćnog kao što je Solaris – planeta-okean? Ovo pitanje je slično onom prethodnom iz Odiseje, ali je predstavljeno kroz jednu mračniju viziju, kada nam superiornije sile ne pomažu, već nas jednostavno ostavljaju zatečenim i nijemim. Postojanje entiteta kao što je planeta-okean mi ne možemo da pojmimo, a kamoli da razumijemo – a postojanje takvih entiteta nije nemoguće. Čemu zapravo težimo kada bilo šta istražujemo? Da li nam to pomaže da bolje shvatimo sebe i svoju ulogu u univerzumu, i kao jedinke i kao rase? Ako ne, koja je svrha svega toga, zašto idemo dalje kada se uopšte ne približavamo biti svog postojanja? Nadam se da nije potrebno da dođemo do nečeg tako moćnog kao što je planeta-okean da bismo shvatili da ovaj problem postoji. Moramo se zapitati kako dalje i, što je važnije, kuda? Tek kada odgovorimo na ova pitanja možemo se vratiti iole ozbiljnijem istraživanju.
Šta se iz svega ovoga može zaključiti? Može svašta, a najbolje bi bilo da svako za sebe razmisli i da sebi neko rješenje, jer time se i približava razumijevanju svoje biti, nečega što nam je tako udaljeno (kako su pokazali gorepomenuti velikani). Zaključak priče sa početka jeste da je fantastika kao žanr idealna za prikazivanje velikih pitanja i velikih priča jer joj je, za razliku od običnih drama, mnogo više dozvoljeno. Lakše je, a i upečatljivije, prikazati jedan ljudski problem preko monolita nego preko nekoliko sati obične drame. Fantastika ne samo da treba da nas održi, već i da nam pomogne da riješimo neka pitanja, postavljajući ih. Jer za nju, kao ni za nas, ni nebo nije granica.
Autor teksta: Stefan Đukić
No comments:
Post a Comment