Zahvaljujući IK Neor, naša SF publika je odnedavno dobila priliku da se upozna s delom Džona Č. Rajta. Prvi put je u nas prevedeno njegovo prvo i verovatno najreprezentativnije delo, trilogija Zlatno doba, čiji su delovi Zlatno doba (The Golden Age), Ushićeni feniks (The Phoenix Exultant) i Zlatna transcendencija (The Golden Transcendence). Ovde će biti reči samo o prvom delu istoimene trilogije.
Zlatno doba predstavlja uvod u radnju i upoznavanje s neverovatno kompleksnim društvom i sadržajima Zlatnog ekumena, civilizacije hiljadama godina u budućnosti, naizgled savršenog sveta utemeljenog na simbiozi ljudi i mašina. Tako nesumnjivo treba shvatiti i atak na čitaočevu eventualnu sklonost jednostavnosti stila i jezika, u prvim poglavljima. Pisac pokušava da nas uvede u ambijent, da nam pokaže koliko složenim konceptima žitelji Zlatnog ekumena barataju svakodnevno, i koliko malo stvari u njihovom svetu možemo uzeti zdravo za gotovo, na osnovu poznavanja našeg današnjeg okruženja. Počev od pojma osnove ljudskosti i samog postojanja, preko društvenog uređenja, pa do razlike između “prave” i virtuelne realnosti. Nema ničeg epohalno novog ni u koncepciji budućeg univerzuma, ni u zapletu u čijoj je osnovi gubitak pamćenja glavnog junaka, Fetona od kuće Radamant, koji do kraja knjige pokušava da ga povrati i sklopi slagalicu. No, uprkos svim formalnim nedostacima koji se možda mogu pripisati i neiskustvu romana-prvenca, Rajt nekako postiže ono što je glavno, da nam do Fetona bude stalo i da nam postane bitno šta je to tako strašno on uradio, zašto je pristao da obriše sećanje i šta će učiniti kad ga povrati. Za poslednju stavku s nestrpljenjem iščekujemo Ushićenog feniksa i Zlatnu transcendenciju, koji se sada takođe mogu naći u knjižarama.
Povremeni dugački opisi i komplikovani dijalozi zbilja opterećuju tekst, i mogu da budu zamorni. Međutim, ako vam uspe da prokrčite put kroz šikaru kvazitehnoloških i manje-više naučnih termina koji povremeno neodoljivo podsećaju na “technobabble” Zvezdanih staza, i kroz džunglu dugih rečenica i balansiranje još dužim rečima na prvih četrdesetak strana, a povremeno i kasnije, mogli biste s iznenađenjem otkriti da celo zamešateljstvo zapravo vredi truda.
U tom privikavanju na svet čija beskrajna slojevitost služi na čast autorovoj mašti, (makar i ne bila odveć originalna, uprkos svim matriksovskim, simonsovskim, dikovskim i drugim još vremešnijim asocijacijama), prolazi nam veći deo prve knjige trilogije. Nađe se u svem tom haosu i poneka očaravajuća ideja, kao što je npr. tehnička izvodljivost mogućnosti da lik iz nekog umetničkog dela oživi sam od sebe kad postane dovoljno originalan i samosvojan, i izraste u stvarnu, telesnu ličnost, potpuno ravnopravnu "pravim" ljudima. I taman kad smo otkrili da iz šume bombastičnih izraza počinje da izranja suština zbog koje se nećemo pokajati za vreme i novac uložene u nepoznatog autora, sasvim neželjeno i neočekivano Zlatno doba se završava. Naravno, u prelomnom trenutku, pa je zato dobro imati pri ruci nastavke u razumnom roku, dok niste zaboravili uvrnute veze između likova, pardon, neuroformi.
Rajt ne skriva paralele sa grčkom mitologijom i alegorijski karakter i radnje i likova. Likovi su svesno, u skladu s nečim što se, karakteristično pompezno, naziva Estetski konsenzus, odabrali čak i imena za koja smatraju da su u skladu s njihovom prirodom i misijom. Nije slučajno što se glavni junak zove Feton, a njegov otac Helion. Poput mitskog Faetona, sina boga Sunca, koji precenjuje svoje moći i izaziva opštu katastrofu. No značajno je što Feton bira manje poznatu verziju mita:
“Znam istinu u vezi sa tim mitom. Feton nije spalio svet; napokon, svet je i dalje tu, zar ne? Ne. Jupiter se uplašio kada je video smrtnika sa uzdama moćnih sunčevih dvokolica, i bio je ljubomoran kada je video da običan čovek tera božanske ognjene pastuve. Jupiter se bojao da će nešto poći po zlu. Umesto da mladiću pruži priliku da se dokaže, ubio je vozara tokom poletanja. Pre no što je i imao priliku da poleti. Šta je naravoučenije ove priče? U mojoj verziji, možda je naravoučenije kako se bogovima, ili ljudima koji misle da se mogu igrati bogova, ne sme dozvoljavati pristup munjama”.
To kazuje mnogo kako o njegovoj ličnosti tako i o poruci koja se krije iza kitnjastog stila i katkad zamornih digresija: Feton je buntovnik i vizionar, a takvi u utopiji nisu poželjni. Oni žele da promene svet, a utopija se, kao po definiciji savršen svet, ničeg ne plaši više nego promene, smatrajući da nijedna promena ne može biti poboljšanje. I tako Zlatno doba postavlja mnoga pitanja bliska i nama koji živimo u nečemu što na sve liči osim na utopiju: šta je sloboda? Dokle može ići sloboda pojedinca a da ne ugrozi društvo? I koja je sloboda bitnija, individualna ili kolektivna? Da li društvo sme da žrtvuje svoje najistaknutije pojedince radi sopstvenog očuvanja u trenutnom obliku? Gde prestaje humanost a počinje tiranija? Koliko se zla može počiniti iz najboljih namera? I postoji li moral koji se može izboriti s takvom situacijom i razvrstati sve na crno i belo, dobro i zlo? Šta je prava ljudskost... ukratko, saznajemo kako "istina mrvi ono najgore u čoveku, zadovoljstvo mrvi ono najbolje".
Sve ovo, i još mnogo više, čitalac koga ne mrzi da zađe dublje od površine naći će već u prvom delu Rajtove trilogije. Za one druge, tu su i dalje “nečuvena dela od čuvenja”, zanimljiva ljubavna priča, otkrivanje zagonetke Fetonovog zločina... možda ne baš za svakog ponešto, ali dosta za toplu preporuku svim ljubiteljima naučne fantastike. Izdržite naporan uvod i upustite se u avanturu prepunu egzotičnih likova, od kojih veštačke inteligencije nisu najmanje zanimljive. Reći još otkrilo bi previše o knjizi. Sami pronađite svoje miljenike, bili oni standardne, alternativne ili cerebelinske neuroforme, masovnoumne kompozicije ili sofotesi. Srećan vam put u Zlatni ekumen!
Autor teksta: alcesta
No comments:
Post a Comment