Putovanje brojkama

Svi ostali putnici već su napustili šatl pre no što je Bejzil uopšte skinuo pojas i ustao. Mrzeo je uske kabine u kojima je bio primoran da putuje, a nije mogao da podnese ni misao da se gura sa ostalim putnicima. Bilo mu je dovoljno loše da oseti haotični vrtlog toliko umova u njegovoj blizini – bio je to dar (ili pre kletva) zbog kojeg je bio isuviše svestan poganosti života. Na sreću, kada je bilo više od nekoliko ljudi u blizini, sve bi postajalo mrlja i mogao je da ignoriše pojedina osećanja. Misao da mora s njima da deli vazduh mogao je da podnese samo znajući da se isti steriliše u prečišćivačima.

Nasmešena stjuardesa pored izlaza gledala ga je u iščekivanju dok je išao niz kabinu, brojeći pritom svaki korak. Talas nestrpljenja zapahnuo ga je kad joj se približio. Jedanaest koraka.

„Želim Vam ugodan dan“, reče ona dok je silazio iz kabine, pazeći da se ne očeše o nju. Osećanja olakšanja, iznerviranosti i umora iskipeše iz nje, udarajući ga po ramenima i slabeći sve više kako se odmicao. Dvadeset sedam koraka niz tunel za prilaz šatlu i sedam koraka kroz prostor za prijem do pulta službe bezbednosti. Sve vreme je dirkao svoju identifikacionu karticu u bočnom džepu. Zašao je u sferu dosade.

Službenica sa najslabijim mogućim tračkom osmeha ispruži ruku, očekujući da joj dâ identifikacionu karticu. Izvukao ju je, pažljivo je držeći palcem pričvršćenu za dlan, zastao, i onda je vratio nazad. Ponovo ju je izvukao. Onda ju je vratio nazad. Treći put skoro da ju je predao službenici, ali ga neki impuls natera da je vrati ponovo nazad. Izloženost prevelikoj svesnosti drugih i kompulsivna potreba za sopstvenom rutinom – Bejzil nije bio siguran šta je bilo razlog, a šta posledica.

Zapahnu ga oštar nalet iznerviranosti i tračak osmeha nestade sa lica službenice. On joj pruži karticu, srećan što je ritual gotov. Svi ostali putnici već su se ukrcali na Astropolis, a mešavina uzbuđenja i tuceta drugih osećanja koja su se mešala razbijala se pre no što bi došla do njega punom snagom. Deset koraka posle stola obezbeđenja prošao je kroz otvor i našao se u širokom, jarko osvetljenom hodniku. Nekoliko ljudi se kretalo u oba smera, ali ih na sreću nije bilo dovoljno da se stvori gužva. Bilo mu je lakše da ignoriše nabore njihovih osećanja kako su ljudi odmicali pored njega.

Samo šest koraka dalje od mesta gde je stajao, na zidu je bila mapa Astropolisa. Očistivši ekran pažljivo higijenskom maramicom, ukucao je broj svoje odaje na monitor, koji je reagovao na dodir. Položaj njegove sobe pojavio se na mapi kao pulsirajuća zelena tačka. Neki veliki čovek s neurednim brkovima koji su delovali masno pojavi mu se tik pored lakta, čekajući svoj red za monitor. Blaga zabrinutost curela je iz njega. Bejzil ga pogleda iziritirano.

„Dajte mi malo privatnosti, molim Vas“, reče oštro. Čovek je delovao zbunjeno, ali učini ipak korak unazad, a Bejzila sekundu kasnije zapljusnu jači talas uvređenosti, koja kao da se pokoravala nekom od Njutnovih zakona. Posmatrao je mapu pažljivo, računajući gde se njegov apartman nalazi tačno u odnosu na ovu poziciju i koliko će mu koraka biti potrebno za svaki deo hodnika dok se ne nađe u poznatijem prostoru. Kad toliko stvari nije pod njegovom kontrolom, opsesija tačnošću davala mu je osećaj snage. Brka se nestrpljivo nakašlja, ne znajući da je to bilo potpuno nepotrebno, budući da mu se ono isto osećanje koje je Bejzil osetio gomilalo. Bejzil ga je ignorisao, računajući broj koraka i utapajući se u auru smirenosti. Trideset šest koraka do račvanja, zatim levo, pa četrnaest koraka do lifta, a onda dva sprata naviše...

Brka se okrenu i ode da traži drugu mapu, a njegove sve slabije emocije udarale su Bejzila u leđa kao plima koja se povlačila. Bejzil je nastavio da računa, dok nije konačno, u miru sa svojom okolinom, krenuo da korača. Oprezno je izbegavao ljude na putu, pazeći da mu to ne utiče na dužinu koraka. Svetla se ugasiše.

Začuše se uzdisaji i prigušeni krici ljudi kroz ceo hodnik. Ogromni talasi panike i straha zapljusnuše Bejzila sa svih strana, udarajući mu o um u snažnim, konstantnim napadima. Niko se nije pomerao. Posle nekoliko sekundi, u tami se začu pojačan glas.

„Ovde šef odeljenja za tehničko održavanje Eldži Bredislo. Svetla je nestalo u celom habitatu. Molim Vas, budite uvereni da ostali sistemi funkcionišu normalno i da ne postoji nikakva opasnost.“ Zastade. „Pomoćna svetla bi trebalo da već gore, ali izgleda da je došlo do neke odložene reakcije. Ostanite na vašim mestima dok se svetlo ne vrati kako bismo izbegli nezgode. Blagovremeno ćemo Vas obaveštavati o situaciji.“

Nevidljive figure u hodniku su gunđale i zavijale u negodovanju. Ogromni talasi osećanja nestali su, a odmenili su ih manji, noseći sa sobom iziritiranost i brigu. I oni su se ubrzo pretvorili u veliko more s malim talasima i raspršujućom penom, koje je mogao lako da ignoriše. Bejzil se smešio, i dalje brojeći svoje korake. Mehuri izmešanih emocija odavali su mu da je blizu drugih, manje higijenski nastrojenih ljudi, te je lako izbegavao sudare. Za samo nekoliko trenutaka našao se u sigurnom okruženju svog apartmana, gde mu je raspored stvari bio praktično utisnut u um.

Sat vremena kasnije ostali stanari, manje zahtevni u pogledu tačnosti, još uvek su čekali u potpuno mračnim hodnicima, nemajući pojma šta im susedi osećaju. Bejzil je lagano hrkao na svom izuzetno čistom krevetu, gde niko nije bio dovoljno blizu da mu dotakne um.

Autor: Garet D. Džons
Prevod: Miljan Tanić